Годишњица Николе Чупића

–

ЈАШУЊСКИ МАНАСТИРИ 349

Док је било у овим манастирима калуђерица и калуђера, они су се старали за своје манастире: радили земљу, чували стоку и прибирали писанију (милостињу) од народа, али је ипак било у оно турско време по једнога грађанина епитропа (тутора) из Лесковца, на чије се име држала земља и тапије (баштинке) издавале или обнављале у терфтерхани. ':

И доцније кад је калуђера и калуђерица нестало у оба монастира, тај је епитроп, што се манастирске баштинке воде на његово име, са другим грађанима (чорбаџијама) обично из еснафа у старије доба, ау најновије време до 1878 године из лесковачке црквеношколске ошнитине, прихватао и целу управу над манастирским имањем, али је с практичнога гледишта узиман у те епитропске чланове ипо један угледан сељак, за манастир Свети Јован из села Јашуње, а за женски манастир Богородицу из села Црковнице, да се као сељани и у близини нађу сваки час у помоћи манастиру и манастирском имању, а грађани у Лесковцу као слободнији на речи, богатији и окретнији код Турака да бране манастире од насртаја спахија Турака, који би се осилели да присвоје манастирско имање.

Од 1860 године био је међу епитропима оба манастира први Стојан Бокин, звани Чаче, из Лесковца. Он ми је 1907 године августа месеца у Лесковцу причао ово:

Уто време, око 1863 године, насиле један Турчин спахија, из Лесковца, и натури се да силом заузме земљу и шуму оба манастира. Због тога се поведг суђење. Дође из Ниша Сулиман-паша у Лесковац са својим судијама, па с лесковачким кајмакамом и његовим судијама пођук манастирима.“ Уз њих је пошао и Паша-

1: Ово је чињено овако зато, што се по турским верским законима сматрало да сва имања и џамијска и црквена осем цркве и дворишта (порте), кад остану по тапији без наследника, припадају султану. А пошто калуђери и калуђерице по својем монашком чину немају наследника у роду, то се узима какав човек имућан, довољно побожан и да има здрав пород, те се на његово име водиле и обнављале тапије.

13 За Сулиман-нашу прича се у опште добро. Док је био у Нишу мутесари, веле свуда где је стигао делио је правду. Излазио у народ често, а у Нишу похађао о Ускрсу и Божићу многе знатније српске куће. У кућу оца Тодора П. Станковића, генералног консула у пензији, чиј је отац онда био аза у меџлиз-идаре (члан суда), долазио је паша и на зијафете (вечере), После овога Сулиман-паше дошао је у Ниш за мутесарифа чувени Абдул Рахман-паша, доскорашњи султанов министар вере и правде у Цариграду.