Годишњица Николе Чупића

и КО РОВ МЕ а И ДНИ МИ пе ДЕ РОУ ЦА

М

Неколике примедбе уз срп. Бадњи дан и Божић 261.

тило од чирева“ (Грбић, 85 идд, упор. и Сава Милосављевић, Српски народни обичаји из среза хомољског. Етн. Зборн. 19. Београд, 1914. стр. 73). — О Бадњем дану не вечера се на. софри, већ „с вреће“ тј на поду — на слами која је покривена врећом; исто тако руча се првога дана Божића (Грбић 85; 91; Вук, речник 5. у. Божић; Милићевић, Живот Срба сељ. 168; 175. Итд). Столице и клупе не смеју се износити на. Бадњи дан; оне се тог дана морају склонити на: таван, или. иначе куда; исто тако склони се и ватраљ, кашике, виљушке, ступа у којој се туца со (Грбић, 81; Вук 5. у. Бадњи дан; Милићевић Ж С С 153). Чак се ни стоци не даје сено вилама ви рогуљама, већ се полаже рукама, Милићевић Ж С С 169. „Повојница“ и остали колачи који се једу о Бадњем дану, не секу се ножем, већ се ломе рукама (Милосављевић, 73 идд.) На Бадњи дан, и на први и други дан Божића, не диже се софра, нити се кућа чисти ни ђубре избацује (Грбић 93; Вук 5. у. Божић; Милићевић Ж С С 175). Не сме се попити сва ракија ни све вино из суда који је на трпези; суд не сме остати празан, и зато се последња чаша враћа у њега натраг (Грбић 80). О Бадњем дану обичај је да се понешто јела пошље сиротињи, упор нпр Вук Врчевић, Три главне народне свечаности, Панчево, 1883, стр. 25; 40. Ово су најглавнији прописи који се односе на, вечеру о Бадњем дану, односно на "ручак о Божићу. _

Јела која се о Бадњем дану једу, имају, можемо одмах рећи, хтонични карактер. То се најјасније види код ораха и пасуља. Орах је воћка за коју се нарочито интересују демони доњега света. Вештице, које су извесно хтонични демони, искупљају се, мисли наш народ, најрадије на ораху (в. Вук. речн. 5. у. вјештица). О том веровању може се наћи доста гаралела код других народа. По Талмуду, на свакој ораховој грани има девет листа, и на сваком листу. седи ђаво. Под једним орахом у Беневенту скупљају се вештице из целе Италије. На ораху који је поникао из Неронова гроба, живели су ђаволи; орах је посечен и бачен у Тибар, (тада су, што је такође карактеристично, навалили на њ гавранови!), и на месту где се налазио, „да би се тај крај ослободио од демона“, подигнута је (1099) црква (ве. Глеђтапп, Кјетез Напдаубплетисћ Афег. саз сћеп Зутбонк, Гере, Кесјат, стр. 143; упор. и Тв. Оазе! Ееј5, Кот ипа д!е Сатрарпа, Герлае ипа Млеп, 168).