Годишњица Николе Чупића

262 24 Г одишњица_ |

У једној басми са Сицилије, коју је саопштио Матија. ди Мартино (в. Мап ћагае — Неизећкеј, Мајд-ипа Рејакине, Вегип,

1905, П, 31') позивају се у помоћ ђаволи који живе на ораху.

(„Фамин 41 пис!“). У Лаконији и Месенији постојао је Артемидин култ, који је био везан за орах (в. о њему МИ55д9п, Опесћазеће Резје, Герла, Теџбпег, 1906, стр.. 196 -199). За тај култ везана је била легенда да је Артемидина свештеница претворена у орахово дрво, а девојке „каријатиде“, које су ту играле коло (и такође припадале Артемидином култу) „побегле су на орах па ту и остале“ (тј претвориле се у орахе, Гастапе. уз зта!. Тћеб. 4, 225): за Артемиду међутим знамо да је првобитно била богиња смрши и доњег свеша (идентична, у том случају, се Хекатом; о њеном карактеру в. Мегшске у енциклопедији Рашу-М1ззома И 1348 ид, ГпбКегз КеаПехлкопе, стр. 120) 7) У Босни и Херцеговини верују „да је орах. дрво вештица и злих духова“; ко под њим заспи, изгубиће снагу и ослабиће; ко посече орахово дрво испред своје куће, мораће ускоро и сам да умре; млад човек не треба да сади орахово дрво, јер га то може стати живота (ов. П. Софрић, Главније "биље у народном веровању и певању код нас Срба, Београд, 1912, стр. 175). Пошто је орах, очевидно, дрво доњега света и злих демона, можемо само очекивати да његов плод служи као храна тим хшоничним д.монима. И доинста, сгмо се тако може објаснити стари римски обичај да младожења, доводећи младу својој кући, кад дође близу прага, баца орахе: ти ораси треба да засите и одобровоље демоне, зле (7) душе, које се налазе сакупљене испод прагаз). Да је орах доиста јело подземнога свеша имамо доказа и у једном нашем обичају: за време епидемије чуме (која се замишља као жена, упор. нар Вук, речн. 5. у. куга, и Сима Тројановић, Главни српски жртвени обичаји, Етн. Зборн. 17, Београд, .1911, стр. 36 — упор. и еуфемизам „тетка“, Тројановић, дет — и извесно је, као и сви демони болести, хшонични демон, в. податке скупљене у М. НоЏег, Кгапкћензаатопеп, Атсбу 1. Кеполопзу155..2, 1899, стр. 86 идд) остављају сељаци на тавану за чуму, да би је одобровољили, воду, сапун, чешаљи орахе (Грбић, 240). Хтонични карактер пасуља још је јаснији. Пасуљ, поред меда, има особито велики значај у култу мртвих код свих индогерманских народа, и сматра се за омиљено јело душа покој" ника) зећгадег, КеаНех. а. 1д2. АнепшпзКипде“, 5. у. Аћпен-

па љЉшај__ оса __. <=. _ _ __ _