Годишњица Николе Чупића

у ; у ји Маи ту | 44 4 ин # Ма 7

266 Годишњица _ а

то треба да сматрамо као секундарну појаву. Због чега гвожђу нема места у култу мртвих 2 Гвожђе има јаку магичну снагу, од њега се плаше демони!з), а нама је циљ да, о Бадњем вечеру, душе покојника сазовемо и угостимо, а не да их расплашимо. Употреба ножа била је забрањена и на мртвачким гозбама код старих Пруса и Литванаца: „лес шитиг- си те Гна даћамај пипбгапђиз диабиз тићепђиз, зед абздше сшит, сфитаце ћозрћђиз арропепш из“ (Јоћ. Казјсш5, Пе 415 5атарнагит, ВазЏеае, 1615, стр. 57. упор. Зећгадет, 5. у. Аћпепсићиз, 5 2):%). — Да се сто (исто тако и цела кућа) не сме чистити, и да се јело и пиће на њему мора оставити онако како стоји, такође је један важан пропис у култу мртвих: Стари Пољаци нису, о Великом Петку, прали судове после обеда, већ су те остатке остављали „ад разсепаазв апттаз “еј аћаз, дџиае фасипшиг уђбозће (= тапез, душе покојника, в. Зсћгадег 8. У. Аћпепки из 5 2, и А. Вгскпег, Мућојоштзсће 5шаел, Агећ. |. чјам. РћПој, 14, 1892, 187 ид), в..зосћгадег н,н, м. Код Руса, остаје о даћи хлебац на трпези преко целе ноћи, Зсћгадег 5. у. Аћпепкиниз, 5 13. „Док се мртвац из куће не изнесе, кућа са не чисти“ –- каже Милићевић ОЖСС 340). – Вино које се у суду оставља има исти циљ који и вино које се меће поред мртваца (нпр Милићевић, ЖСС 346), или које се, на даћи, просила испод стола или на земљу. Вино, које је супституција за кре, неизоставно је из култа мртвих, упор. Кал Касћег, Гле закгаје Ведешипе дез Метез ит Алегшт (Кеоопзч. Мегз. пи. Могагђ. 1Х 2), 1е5зеп, 1910, раззшт. —- Интересантан је н податак из Арнаутова (М. Агпаџаоћ, П1г Бшсоапзсћеп Резфгаисће, Гегрла, 1917, стр. 5) о бадњиданској вечери: „За време јела не устаје нико, него тек када је сваки са јелом готов, подигну се сви у исти мах“ дакле исти обичај који постоји и на даћи (в. нпр Сима Тројановић, Главни срп. жртв. об. стр. 81). Исто тако, „повојница“, колач од некиселог теста, који се меси за Бадње вече, мора се тога вечера сав појести (Милосављевић 84, Грбић 86). — Најзад, и дељење јела сиротињи о Бадњем дану има и своју паралелу у култу мртвих, у коме је оно било облигатно. Тај обичај „делења за душу“ код нас је тако добро познат да није потребно наводити нарочите примере; Шрадер (8. У. Аћпепкин из, 5. 16) констатује да је то био заједнички обичај код свих Индогермана. Са колико респекта чува наш

~,