Годишњица Николе Чупића

Неколике примедбе уз срп. Бадњи дан и Божић – 271

природе, врло су подесни за врачања којима је циљ изазивање плодности и животне снаге; с друге стране, као почетни датум једног новог периода, садрже они у себи прогнозу н знамење за цео тај период, и готово намећу се да о њима гатамо и гледамо будућност. Упор. и МИззоп, Зшфеп хиг Могр. 4. Мепасћез!. 117 идд. — Има међутим још један разлог што се баш о Бадњем дану и Божићу врше, у великом броју, магичке церемоније за изазивање плодности. И о Бадњем вечеру и о Божићу, као што смо видели, чини се велика част душама покојника; душе покојника међутим, као уопште и сви хтонични демони, јесу демони плодности. Они могу плодност да нам донесу, поклоне, и зато се примитиван човек за плодност људи, стоке и поља обраћа њима; они могу и да нам је закрате (на пример изазивањем суше) и у том погледу су нарочито опасни аого! бтатоћапа(о! „душе оних који су пре времена умрли, и оних који су умрли насилном смрћу“. Кад већ плодност зависи од њих, свакако ће бити најзгодније да их о њиховом дану, када их обавезујемо жртвама, потсетимо на њихове дужности, или их, враџбинама, нашерамо да своје дужности према нама испуне. Душе мртвих, које су, у ствари, демони плодности, тога су дана у нашој непосредној близини, и зато ће обраћање њима баш на тај дан бити најефикасније. И то је за цело могао бити разлог да се за Бадњи дан и Божић вежу онако многе враџбине. Што се тиче гатања, и њима је право место о божићним задушницама: душе покојника познају будућност, и откривају нам је, понекад драговољно, понекад под нашом пресијом.>)

Друго питање је, колико та врачања и гатања имају старински српски карактер. Којим се правцима имају кретати наша испитивања, може се видети из два карактеристична примера која ћу навести. ;

У Вуковом речнику, 5. у. милати се, каже се: „Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницом, тј] узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: Милам ли се2 (тј помила ли се иза чеснице). Онај му одговори: Милаш мало. А онај први онда рече: Сад мало, а до године ни мало (тј да жито роди добро, и да тако велика буде чесница да се ни мало не помила иза ње).“ Сличан обичај забележио је, у Старој Србији, и Јастребов, Обмчаи и пђени турецких. Сербовљ С Петерсбургљ, 1886, стр. 41, упор. и