Годишњица Николе Чупића

у РА и КА 5 37 у ТЕО СМРТ А У Па РО ари И

А ји. 13 з. " , Р' “ “је У и

"

"

242 у 5... Годишњица _

речник Југосл. Акад. 5. у. милати се. Домаћин се сакријеиза гомиле колача, и трипут пита чељад:. „Видите ли ви мене2“ Чељад му одговоре: „Ове те године мало видимо, а до године да те ни мало не можемо видети“, тј да до године толико буде жита и колача да се иза њих домаћин не може видети. Исти такав обичај познају и Руси.. „Уочи Нове Године, код Малоруса, спреми се много колача за вечеру. Њих поређају испред домаћина, па онда деца изађу напоље. После се деца врате, и питају где је отац. — Зар ме не видите, децо 2 — Не видимо те, оче. — Дај Боже да увек тако буде (тј да увек буде довољно жита. и колача)“, в. 10ш5 Кевег, Га тућојогје зјауе, Рап, 1901, стр. 821.) још је интересантнији податак који нам је, из Световидовог култа на острву Рујану, сачувао Саксон Граматик (Шзола Пашса, књига ХМ, в.. |. Кестег о. с. стр 81 ид). О празнику Световидовом меће се пред његов кип медени колач, велики као човек. Свештеник се сакрије иза колача и пита народ да ли њега (свештеника) види. Ако народ одговори да га види, свештеник пожели да га до године не виде. „Ту свештеник мисли не на судбину своју или народа, већ на обиље идуће

„жетве“. -—— Ово сакривање иза колача и речи које се том при-

ликом говоре, имају очевидно магични смисао: то је врачање коме је циљ да изазове плодност. Обичај је, као што се види, врло стар, по свој прилици општи српски и општи словенски. Он је дакле несумњиво остао из наше старине, и оригиналан је.

Сасвим друкчије стоји ствар са другим једним божићним обичајем. „Гдјекоји — каже Вук у речнику 5. у. Божић — узму на Божић сјекиру и замахну као да посијеку воћку нероткињу, а други му ко рече: не сијеци, родиће, и кад се то учини трипута застопце, кажу да ће воћка послије родити“. Исти овакав обичај, из софијске околине, забележио је и Арнаутов (стр. 4). Међутим, овај обичај свакако није ни српски ни словенски. То је био један од многобројних магичних прописа из античке хортикултуре (упор. беороп. Х, 83, 1 ид), који је био добро. познат и у немачкој празноверици (У/шКе, Пег дешзсће Уо!к5ађегојацђег стр. 668 ид, цитат по Клез5 у Рашу — М/1зз0оуа 190). Овакав случај разуме се да није усамљен. Ми имамо много врачања, басама, популарних лекова и уопште „празноверица“ који нису остали из наше старе религије, већ су хришћански или „антички“. Исто тако стоји ствар и са германским „празноверицама“ (в. Е. Рећпе, Уокзађегојацђе дег Оесепуаг,, у зсћеје,