Годишњица Николе Чупића

276 Годишњица веду вола који треба да буде жртвован, пусте га, и чим окуси од хране која је на олтару, притрчи му жрец (,„буфонос“), убије га секиром, коју одмах за тим баци и побегне. За њим се бајаги пође у потеру, и пошто га не ухвате, однесу секиру архонту василевсу, и поднесу тужбу. Архонт осуди секиру, коју пребаце преко границе, итд. Сва кривица бачена је дакле на секиру, а донекле и на вола, који је учинио грех поједавши жртвене колаче и пшеницу. — Свештеника који, у Тенеду, жртвује Дионису бика, гоне каменицама. У Коринту, сваке године, имала је да се Хери жртвује коза: за тај циљ биле би најмљени туђинци, и они би наместили нож тако да.коза као бајаги, сама налети на нож и убије се случајно итд. Наш народ неће да убија жабу бабурачу (упор. Вук речн. 5. у. бабурача), ласту, домаћу змију итд. Вероватно је да је некада, код нашег народа, постојао религиозни страх да се вук не сме убити22), онако исто као што религиозни страх задржава и данас наш народ да не убије ласицу, или змијугз), и ако према овим животињама иначе осећа одвратност, Идеја да убијање, тотема може повући одговорност, и трикови који се при том употребљавају, бацање кривице на другога, познато је и у нашем народу. Милићевић у „Међудневици“ (стр. 21 идд) описује обичај у алексиначкој Морави да на Св. Илију свака кућа коље петла. Али тога петла не коље нико из куће, већ га шреба да закоље странац (као што је случај са козом у Коринту), и, друго, петао се тобоже коље зато што ће иначе да укуне газду (упор. и С. Тројановић, Гл. срп. жртв. обич. 128) дакле он је сам крив за своју погибију, као во о празнику буфонијама код Грка...) У Јадру, ако би ко у незнању убио кућну змију, „онда је мртву покрију платном колико је дуга и закопају је у земљу“ (С. Тројановић, Гл. срп. жртв. обич. 148). До сада нарочито није ништа говорено о свињи. Међутим има података из којих се види да је она у старини нашег народа имала демонску моћ и јасан тотемистички карактар. Навешћу неколико примера. Кад се новорођенче први пут износи из куће (то се дешава тек пошто се крсти, јер се, док је некрштено, не сме износити) носи се „прво ка истоку, а затим код свиња“ (Грбић, 117). Народ мотивише то тиме да би дете „спавало као свиња“ (Њ1ает). У ствари, ово објашњење секундарно је. Разлог је онај исти због кога се дете провлачи