Годишњица Николе Чупића

Ри па ОУ РТННИННН ПРАСЕ КО СНЛ с 738

краља, према ком, како смо видели, није био у равном положају. 1260. године у угарској војсци, која је ратовала са чешким краљем Отокаром П, било је Бугара, Босанаца и Рашана, поданика мађарских или савезничких помоћних чета, које су се сматрале као вазалске.!) Није ли, сасвим природно, могао бити "исти случај и са Кулиномг И то тим сигурније, што у предео који он „плени“, беше оба пута продрла мађарска војска и што су, према том, ту с њом суделовале и помоћне чете. - Натпис даље каже, да је Кулин цркви, коју је сазидао, дао проније у Подгори Слепичишћа.2) Проније су, као што се зна, од Х! века сматране као поседи, које је владар давао појединцима за извесне услуге уз право уживања, али не као сталне баштине. И ако византијског порекла установа проније има своје зачетке у каснијем римском обичају „граничара“, инапе1.3) Да је пронија давана цркви имамо случајева и иначе. Краљ Милутин обнављајући 1300. године скопски манастир Св. Ђорђа Горга даје цркви пронију у Речицама, а придржник њен „прфдаде се цркви да си дружи тестниноу и да работа црљкви оу воиничвски закоњ“. А у случају, да придржник отступи од цркве нека она и даље задржи посед, „лкоже га и обрђте кралевство ми оу старихђљ хрисовоулђхђ царске проните а не Драготиноу баштиноу“.4) Манастир Хиландар наводећи своја имања и приходе спомиње у селу Грацу у жупи струмској „поседе „одђ прониле Девелљцина Маноила“, па после проније Газина Сиријанова, Никифора Хрисова, Ђорђа Капсокаваде, Николе Филомата и нешто друкчије „одњ детецљ Киприлновђ оу томљже селе пронин“. У другом случају наводи се изрично: су селе Конрдогрицђ одњ проните Скорђвњ повфле од цара

1) Јиречек, сп. д., стр. 306—7. ' 2) Трухелка је читао, да је бан зидао цркву, „и наде на ноу гром“.

у Подгори и онда „постави свој образ“. Нама такав ред не изгледа нимало логичан, остављајући на страну што је лигатуру пр читао као гр у речи прон. М. Прелог, Ромђезе Возпе, 1, Загајеуо, стр. 18, тумачи да је гром ударио и на цркву и на Подгорје, „ге је ђап уацда 1гпоуа зам Чао 1 розао 5уој ођга2“. Задња реченица потпуно је од Трухелке.

3) Ср. С. Јтесек, 5(аа! ипа Оезепзећан, 1, стр. 40—42. Рг. М. Млатпа 7 Рле Аргаггтесћ ећеп Мегсћаштве Че тибејаНегнсћеп Зегбјепз. Јепа 1703. "стр. 79—83. Најопширније код Ст. Новаковића, Пронијари и баштиници, Глас 1, 1887.

4) Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава Средњега

Века. Београд 1912., стр. 608—621. З