Грађа за историју устанка и ратова 1875.—1878. године

48

кама где се стичу путне мреже, а тиме и долинами у малом броју главних места некултивисане земље, бејаху унапред одређени природам операцијски објекти ; ови мораху ако се у опште имађаше очекивати отпор такође бити и природам центари устанка, до којих се морало продрети под ма каквим било условима. Зворник на истоку (10.000 стэновника), Сарајево (50.000) као главно место, Бањалука (20.000) на западу, Мостар (15 000 становника) у Хердеговини, бејаху тачке, којима су операције биле упућене. Путови ка овим објектима, преко планина, нема сумње, да су врлетни, тешки. Речне су долине главне комуникације и тако аустријска инвазија не могаше се у главном другим путевима користити, него долином Врбаса, Босне и Спрече. Из ратног дела немачког ђенерал-штаба Фалкнер умесно наводи ове речи: „При првом развоју једне војске, поред војних долазе у разматрање и многобројни политички и географски обзири. Погрешке у првобитном скупљању и развоју војске у току целог рата једва да се могу поправити.“ Ово начело важи за све ратае прилике, али у планинском рату, изгледа, да je ово још највећма потенцирано! Први дан марша, 1. августа, код VI. дивизије, чије je операције Фалкнер највећма пропратио, бејаше веома затегнут и мучан. Да ce пређе само 14 км. било je потребно В—lo часова. Рђави путови принуђаваху колону да застаје, а због јаке припеке, људска снага често бејаше одвећ исцрпена. Од сунчаног удара умрло je 11 људи. Нормална подела трупа на маршу морала се напустити. Другой дана марша бригаде су ее већ самостално кретале и свакој je била придодата 1 профијантска колона са потребама за 4 дана, једна четвртина санитетских установа и једна мунициона колона. Тако сада маршираху 3 бригаде у оваком поретку, осигуравајући се свак засебно са свију страна, апо једном путу са растојањем од прилике 1 и по до 3 часа. Корпусна артилерија и ковьица дивизије бејаху на зачељу три ешелона. Због непогодног времена путови бејаху на много места