Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 376

182 РЕЦЕНСЕНТИМА ИЗ ГОДИНЕ 1821.

„крштњу“ писао Бушић, н. п. Он вели, да познаје мој Ерцеговачки језик. — И ја би могао рећи, да познајем језик преводчика Раффа и крешталице, н. п. держу, бежу; ЛГразовића, Бидаковича ; има, име; дичу, вичу; пишу, возу г прогону, потону. — Ако он вели, да познаје моје мисли; и ја би могао рећи, да кажу људи, да ова „крутка“ млого наликује на Вуићеве пасквиле, што је досад којеђе писао. А особито у овој „крутки“ стоји, да сам ја Соларића у звијезде ковао, а преко Мркаља све друге псовао, а то ниједно. није истина; За то би по овоме самом могао рећи, да је ову „критку“ писао Вушћ, па ваља да му је пало на ум, како. је Мркаљ (у Салу дебелога јера) Соларића валио, а њему дао један приушак: и на то срдећи се заборавио шта пише и о коме пише. — То би велим све могао рећи судећи по прилици, али по законима рецензентским ја то не могу рећи (нити велим) кад се Г. Вушћ није потписао.

8 А о граматици, и о свему осталом, што се у овој „Ер! шки«“ пише (да речем Мркаљевим ријечма) „нека суде (оларићани, а не Раффа преводчику равни.“

П. СТАРАЦ ВЕЉКО (у додатву ко числу 14 новина СОрбски) позва на мејдан десеторицу, па ни једноме не смје да изиђе! Зар између пет различни против њега одговора не може он ни на један шта рећи: Или ваља да је мислио, да му неће нико ништа одговарати То би било још смјешније! —- Да нијесу тако млоги на њега навалили, пли барем да се није тако поплашио, и ја би му што одговорио; али сад ми га је жао.

ЈП. „ОДГОВОР СТАРДУ ВЕЉКУ И СОВЂТ« (у додатку Е 19 ч. н. (0..

На овом су одговору потписани „Фрушкогорски Петковић п Добрић в'рта обработатељи;“ а и из самог се одговора види, да није један писао, зашто на неким мјестима. говоре прилично“ као паметан човек, на некима као дијете, на некима као прост старац, који се од старости подијетио, а на некима као паметан човек кад се гради луд; али као за башчоване Фрушкогорске може поднијети све. — Нијемци учени пишу истина не само Зи и Зорђ него и ом; али фтецђ мјесто фтеше (већ ако у поезији, ђе се оное изостави) И бафе: мјесто бађе, не пишу (већ ако они „учени“ Нијемци,