Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 379

РЕЦЕНСЕНТИМА ИЗ ГОДИНЕ 1821. 135

дијетинство, дијецу, мијесо не говоре ни Ерцеговци (него да је он тој или не знајући погријешио, или навалице 7 ачећи се тако уписао, као пи ондакана, и друге ђекоје таке ријечи) ; али Штипкаловић воли нас учити како „учени“ људи говоре, него се сам учити како народ говори. — Мјесто теразије вели да је боље рећи вага (од важити); а ја мислим, да је боље рећи теразије (или терезије), него вага: једно зато, што ни од стотине један Орбин не зна што је вага, а теразије зна сваки; а друго, квакогођ што је теразије Турски, тако је вага (и важити) њемачки ! — „Зашто, вели, кажеш вкус, а не кус, кад не говоримо овкусити штогод, него окусити%“ Може бити, да му на то не би старац Спасоје овако одговорио, као што сам у име њега одговара : „Ружно е рећи кус, зашто бн се могло разумети, без репа“ него би му казао : „Кус мјесто вкус не говори нико; а кад би се говорило, онда не би требало гледати, што се може разумјети и без реша, зашто у свакоме језику има ријечи, које се једнако пишу и изговарају, а различно значе, па људи разумију не зовући мене и тебе да им поправимо и разликујемо. А и од окусити кад би се градило, опет не би био кус, него окус,“ Тако се не треба старати ни за ду (мјесто дут), да се не помијеша са ду о земљу (пили ду! кад пукне пушка). То није ријеч само „учени“ људи, него и најпростији Срби говоре: „Ва име оца и сина и светога дуа (или дука) !“ дуови, Дуовник. Доведи најпростијега Србина пред Тројство, па га запитај, шта је оно, што одозго раширило крила као голуб: Он ће ти казали, дај је свети дук, или свети ду (у именит. « више се говори дук, него ду). А дув могао је народ Српски рећи, да је ћео: али кад народ не говори, Штипкаловић му сад не може наметнути. — Може бити да Штипкаловић мјесто старца Спасоја и ово одговара лудо и неправо: „Волим србски, ако ће и ружно бити него славенски.“ Ваља да тако они „учени“ људи, који су као Штипкаловић, о ученим стварма, бесједе и пишу; а друкчији може бити да би казали, да у Оршском језику (и на свом мјесту) ништа не може бити ружно, што је Српски (него да је оно ружно, што није Српски). Или ваља да Штипкаловић мисли, да се Српски пише за инал Славенском језику! — А шта ли би рекао старац Спасоје (да се није поплашио као и Вељко), што Штипкаловић каже, да је он написао поцсмијевајусе, а то није истина, него поцмијевајусе (де на ц, као у љуцки)' —