Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 385

РЕЦЕНСЕНТИМА ИЗ ГОДИНЕ 1821. 141

га овђе узгред запитам : зашто он пише одрасто, метули и одувуд ! Он зна (кад му кажем), да у Српском језику друго значи растем расти, а друго растим растити. — Метем метути истина да се говори по Бачкој а може бити ђешто и по Сријему; али Куцкало, као такови књижевник, зашто није узео оно, што је правилније (као и у почетку одговора метнуту)' А одувуд (мјесто одовуд) ја задста до данас нијесам чуо ниђе (ни у Србији, ни у Сријему, ни у Бачкој, ни у Банату); и да није Куцкало (у додатку Е 4. 42. н. О.) назначио штампарске погрјешке, ја би једнако мислио, да је то у штампању погрјешено.

10) Ми знамо и сами, да све праве Српкиње знаду Српсви лијепо (и њима чест и поштење), али баба Смиљана није Српвиња; и за то смо увјерени, да се тим Српкиње ни мадо не вријеђају, кад се каже за кога од списатеља, да, пише „по правиламљ баби Смиланн.“ Како је то Кенгелац разумијо, и шта је мислио, за то сад слабо ко пита и мари: доста је да сваки списатељ п књижевник Српски зна, кад се рече „по правиламљ баби Смиланн,“ да је то без икакви тврди и постојани правила, као, н. п. и Куцкало што има гДикоим, гдеком ; метнуту, метули; Грамматка, Граматка ; 6%ногради, виноградара; взик, взика, взика, езике. А ако се Куцкало жели боље упознати с бабом Смиљаном, нека прочита све, што је о њој до сад писало. Чудан је некакав Завид и Ненасит овај наш старац Куцкало ! најпослије ни бабу : Омиљану не може да трпи, што је тако често спомињу, и што је Лазар Милобратић у стиховима својим прославио, него оће сад на силу да забрани, да јој више нико имена, споменути не смије, говорећи: „Нек се више ова реч, у Кинђелчевом смнелу, не чув, вр ће она, од кога се чуе, имати посла“ (овако лаћмански може старац Куцкало заповиједати у својој кући, својој жени и ђеци; али не знам може ди Српским списатељима).

11) Сад се Куцкало заклоња за жене, а сад опет за мртва Доситија и за његове књиге ! Доситије је отишао на истину, а књиге су му остале међу нама ; његову славу нити може Куцкало умалити, ни умложити: из његови књига, виђе се, шта је он знао, шта ли није знао. А да Доситије ни свога имена није знао написати како ваља, то Куцкало каже

и свједочи, зашто он пише Досивеџ, а каже да је Доситије