Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 674
418 ЧЕТИРИ ЛУДА БРАМИНА
138
134
185
Због ове проклете лудости морао сам остати од части, за коју сам се тродневним постом био преправио. Ово ми је још више зато жао, што сам разумијо, да је ојсобита част била, и да су сви гости пмали мекога сира докле је гођ који могао. Послије тога на четрнаест дана. објави се опет друга част; ја будем луд, те отидем тамо; но преко осам стотина брамина, који се онђе бијау скупили, дочекају ме на сами подемије. Они ме увате, и кажу, да ме не ће пустити, док им не кажем онога, који је моју жену преварио, да се казни по закону, одређеноме за наш чин. Ја им се закунем, да сам ја сам томе крив, и кажем им прави узрок, зашто сам тако учинио. Олушајући они моје приповједање нијесу се довољно могли начудити овом догађају, згледали су се говорећи: «јели и ко кад чуо, да се обрије глава удатој жени, која дужност брачне вјерности није нарушила% Или је овај човек варалица, или је највећа будала. на свијету. — Ја се надам, тако заврши брамин своју бесједу, да Бете и ви тако судити као и они, и да ћете признати, да је моја лудост претежнија од оне, којом вас је друг мој мало прије забављао. —
Скупштина нађе, да је ова лудост од најправијега реда, али није су прије ћели пресуђивати, док и ону другу двојицу не саслушају. Трећи, који је ред једва чекао, почне овако:
«Мени је прије било име Анантаја, а сад ме свуда зову БетелМета Овај је догађај мога живота био узрок, те су ми то име из ђенули: био је од прилике један мјесец дана прошао, како моја жена, која је дотле због њене младости у очиној кући стајала, код мене живи. Једно вече лијежући у постељу речем ја, сад се не опомињем, зашто, да су жене блебетуше. Она ми одговори оштро, и не промишљајући млого, да познаје људи, који најмање толико блебећу, колико и жене. Ја познам одма, да она мене мисли, зато ме њен одговор врло раздражи, те јој речем : ајде да се опкладимо, ко ће од нас двога прије прововорити“ С драге душе, одговори она, него у што ћемо 2 У један лист бетела, 1) одговорим ја. Опкладивши се тако, легнемо спавати, не рекавши ни једне ријечи више. Други дан у јутру, пошто сунце већ изиђе, а ми ни једно још не излазимо, зовну нас попменце, али се ми не јавимо. Зовну још већма, ми једнако ћутимо. Стану здраво лупати у врата наше собе, но све залуду. Сад се побуни сва кућа, поплаше се, да нијесмо обоје ноћу умрли напречац. Брже боље дозову сеоскога дрвођељу с његовим алатом те истави врата.
Наши се кућани упропасте од чуда, кад виде нас обоје са свим будне и с прекрштеним ногама сједећи; чинило се, да смо у добром здрављу, само што смо нијеми. Свакојако су огледали, да би нас како навели да проговоримо, но све узалуд. Моје матере, која је од страа била. изван бебе, стане јаук иза гласа, на које сви брамини из села с њиовим женама дотрче, да виде, кака се несрећа догодила. Наша се кућа одма напуни људи, и сваки од своје руке толковаше, шта нам се догодило, те не можемо да говоримо. Најпослије се сви у том сложе, да нас је некакав тајни злотвор опчинио. Зато моји родитељи брже боље дозову
1) Бетел је трава, која се у оним земљама оеваће, као у нас дуван што се пуши.