Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 675

ЧЕТИРИ ЛУДА БРАМИНА 119

некога славног врачара из сусједства, да нам чини раздријеши. Како овај дође, најприје нас погледа неколико минута, па онда неколика пута обиђе око нас, говорећи некаке чудновате ријечи, опипа нам било (38) на различним мјестима, и учини толико други беспослица, да ни сад још не могу на њи помислити неј насмијавши се. Најпослије објави, да смо заиста, опчињени; он именује и ђавола, који је у нама, и каже, да је врло непослушан и тврдоглав. Будући да га је тешко ишћерати, тако одсијече он трошак за жертве и остале нужне потребе на пет дуката. Родитељи моји нијесу били богати, зато ји ова велика цијена поплаши; али су опет вољели на то пристати, него мене и моју жену нијеме гледати, и обреку му још особити дар, само ако нам говор поврати. Истом врачар бијаше наумио да почне свој посао, док један брамин од наши познаника, који се ту бјеше десио, свима на срамоту стаде доказивати, да је наше стање дошло од каке природне болести, као што је он још више примјера видио; он обећа излијечити нас без и кака трошка. За тај посао заповједи он одма те му донесу једну таву жеравице, и златну шипчицу. По том метне ону шипчицу у ватру, те се усија већ готово да се растопи, па онда узевши је клијештима, довати ме њом по табанима, испод пазуа, по лажичици, и напослије по тјемену. Ја ову страшну муку отрпим, не макнувши се, нити јаукнувши. Волио би за невољу и умријети, него доживити срамоту изгубљене опкладе.

Да огледамо сад на жени, рече наш нејмилостиви љекар, којега је моје постојанство већ било мало смело. Он се прикучи к њој, и метне јој усијану шипчицу на табан. Тек што она осјети силу ватре, а она тргне ногу к себи, пак повиче: Доста! доста! Онда се обрне к мени говорећи: «ја сам изгубила опкладу, ето ти лист бетела.»

Нијесам ли ја још у напредак знао, повичем ја, да ћеш ти најприје проговорити# Ти потврђујеш с тим, што сам ја казао полазећи спавати, да су жене блебетуше. — Морам трпити, одговори она; у напредак се не ћу више с тобом ни за што опклађата.

Сви, који су ово гледали, згледали су се од чуда, не знајући, шта

ће да мисле о овој комедији. Кад им ја кажем узрок, онда сви у глас повичу: «Какова ријетка будалаштина! Шта Све сусједство побунити, дати се пећи од главе до пете, само да не изгуби лист бетела! Заиста на свему бијелом свијету не ће се наћи тако изгорео мозак, кло његов

што је.“ — Од тога доба мене сва околина зове једнако Бетел-Анантаја.

Ова се проба од лудости учини скупштини са свим од паметодостојнога реда. Али се за право нађе, прије него се пресуди, да се саслуша и четврти тужитељ. Он почне овако:

Ја сам био испросио за себе врло младу ђевојку, која због њезине ђетињске младости остане још шест-седам година, у очиној кући. Пошто већ буде на удају, поручи њезин род моме, да је већ за вођење. Од нашега села до куће мога таста било је шест-седам сати ода. У то исто вријеме, кад овај весели глас добијемо, моја мати бијаше нешто немоћна. Тако она заповједи мени, да идем, да доведем моју жену, и препоручи ми, да се добро узмем у памет, и да ништа не чиним нити говорим, што би открило мале силе мога разума. Ја се бојим, рече она на растанку, да ти не учиниш каку будалаштину, јер врло добро знам, како је рђаво

20јЕ

137

138