Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 678

Ња] [5]

ту писмо п, Б. зосифу МИЛОВУКУ 0 СРПСКОЈ МАТИЦИ

ЈА по свему установленију Матице Србске или, управо рећи, Фундуса оног, кога су приложници тога завели, ништа у њему друго не видим, него капитал макар којег Ферлегера у Немачкој, с којим овај свој посао

води,') с том једјном разликом, што капитал онај има свога господара, п Фундус Матице Србске правога газде нема — јер

њему ФруктиФицира, а

5) Матица је, као што је сама објављивала, постала управо за то („да се кнљите Србске рукописне на светђ издало и распространавало“); али се сад начинила учена (литературна) партија, и рада би списатељима да заповеда, и да одређује, како ће се писати, како ли да се не пијше. Прво је намерење Матичино заиста вредно чести и фале, али је с овим другим п новим заслужила срамоту и подсмеј код свакога паметног човека. У данашњему стању наше литературе не могу ни најученији наши списатељи у један пут одредити, како ће се писати, једно за то, што смо ми (садашњи Српски списатељи) сви дилетанти (да не речем фушери), јер се ни један није преправио за писање књига у свом језику, него је сваки учио нешто друго; па је у један шут Српски почео писати без и каке у том науке и преправе; а друго, што је стање наше литературе, које као у сваком почетку, које особито код нас због црквенога језика и други којекаки сметњи и недоскутица, тешко и претешко; а камо ли то да одреди Матица, која делима својим јавно показује, да, са свима својим унчредницима пактуарима, не зна управо, ни што је језик, ни што је ортографија (ни Српска, ни Славенска) ! Матица само онима, који се! у овој ствари не разумевају више од ње, може казати, да се она држи Славенске ортографије; а пред људима, који ово разумеју, као што треба, она грди Славенску ортографију горе од мене: н. п. Русу, а и другоме сваком човеку, који Славенски језик и ортографију зна, није тако противно, кад у Српскоме језику на своме месту види ј, љ, и њ, као кад види %, где му није места, н.п. у овим речма: землђ (у пмен. млож.), свинђ, полб, учителђмљ, конђмљ, кра= лађе, колђм (од клати), стенђм», наставлђнљ, начинђн, писанђ, средиђ, нђму пи т. д. Ко би тео Српски да пише управо по Славенској ортографији (колико се може), онај не би смео % писати на другим местима, осим, тде се у Славенском језику налази (јер су оно понајвише такова места, која показују не само главне разлике између Српски наречија, него која иду и у разликовање Славенски наречија између себе

љ од Дубровника до Камчатке), а у поменутим горе примерима, и у оста-

лим онаким речма, морао би писати или ње, као што јепу Србуљама и у осталим свима старим Славенским рукописима, и у самоме Остромирову јеванђелију.(од године 1057.), и као што је пре стоп неколико тодина писао Црногорски владика Данило (н. п. 5злаичашне, Блех5, медалме, пошлкмо), које се може видетиу „Пфваннгама Церногорским “ Херцеговачким“ на ономе листићу, што је прилепљен на страни 64, и у осталоме оном писму, које је онде на страни 62—64. штампано, или ф и е (ко за инат не ће ље п ње), као шлон Руси пишу писањље, бталље, перфље и остале оваке речи, и као што је гдешто писао и [, владика Лрлимики поље, штелљље п земље. За сад никан ушњо слкшатн, да слакишитћк, а други пут може бити да ће се и више о овом товорити.