Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 682

426 ПРЕДГОВОР ПТ КЊИЗИ ВИДАКОВИЋЕВА „ЉУБОМИРА у ЕЛИСИУМУ“

10а

Па

внимателно прочитавши мора га совершено разумђфти и то не само просте рбчи, но и смвелђћ, а кој тому на што се онаџ сммелљ клони, и на што сочинителђ цилуе; а второ: треба да е сват у критки свотоп безпристрастанљ и сердца искренна; да каже само свое мићнте (но пристопнвгмљ начиномљ) а не да се инати, пи псуе, да другога срамоти и ружи. Шеамђ истина бмо у намђренцо, да му на ону репенспо одма и оттоворимљ, него ме мноми отђ тога отврате, говорећи да онакова реценста оттовора и не заслужуе, но сасвимљ презрђије и великодушну немарностњ. Но опетђ за удовлетворити нђ%кима, по обћшцашло моемљ,

непропушамљђ на нђфколико пунктова овде отговорити му, изђ коега свак и самђ на проча закллоченје учинити може.

Мон в реценсентђ мене напвишше круичатрао у езку, што и сирђчђ у писано узимамђ нфка оконченји Олавенска, а по гдикојо и рбчцу славенску: но есамљ ли и сам кор то чинимље Мљ%шалису и мбшао и друпи Славенскихљ рфчат са Сербскима, како што иу гражданскомљ говору чуемо, да наши многе славенскеј рфчи узимало, и ни кога у томљ не крштатраше, но мене, зато, што н не пишемљ, како што народђ говори. Но то бн бело не правилно, и правила езнку Грамматка КОДЉ свакога народа опредђлава, а м6 ову по нешастпо, до данас на Сербскомљ, коимђ говоримо, езнку, и неимамо; зато морамосе поне засадљ придержавати по мало Славенске, кое су намљ се и праотце наши придержавали. Или валљда моп Г. Реценсентђ захтфва, да пишемо по Вуковоћ писменицње Но нек' ми опрости, н се по онвправила у писани) книга водити не могу, конима се свђтђ смђе!— Вукљ бо нје писао Граммалтку (писменицу) како треба да народљ говори, но како говори, а гди бр могао всеобши, и простђ, кон се у народу по уство разлива, говорђ, еднака правила езнку опредфћлити, кадљ почти у свакомљ предћлу землћ другончје лаоди говоре. Н. п. Славенскти кажесе : аћло, вђра, врема, сћно, сфду, мђелцњ, дђти, и проч: а наши Сербли нфеји истина у древимхђ своихђ землихљ изговарало : дбло, вђра, сбно, сбдимљ, мђеецљ, дћте, време, и т. д. но нђеи дфтонги 5 и 4 растворивши у писмена с и # изговарало: дело, вера, сено, седимљ, месецљ, дете, време; а нђели (по Славонти Римокае) дуло, втра, стно, стдимљ, масецљ, дите, и проч: Равнмиљ начиномђ и у склонентаихљ рфбчли, у нђкихљ падежехљ ружно отљ (лавенскога, као коренита нашему езкку отступамо н. п. радоств, милостб, у творителномљ единественномљ отђ радост :0[,] милостио, наши изговарало : радошћу, милошћу! у род: множ: вмћето радости или радостећ, кажу: радошћа, милошћа! — и т, д. При оваковомљ убо извито рбчти, неималоћи мет Граммалтке, коећемо рбчи, или кол оконченти ихђ намђ за правилна признати“ Не само Вукљ, но и пскусиђиши наши, како у Олавенскомљ, тако и Сербскомљ езнку, и научени мужеви, да се скупе, тешко бр и за дуго време согласитисе могли, како Ом правила опредћлили и Граммачку Сербску у саданћ време сочинили, кол 05 аукторттетђ свол одержала, и коо бр тако одобрили, да се сви по нрон владамо. А моћ реценсентђ захтђва отђ мене еднога особиту нфку у Сербскомђ взнњу точностђ коло ни онђ самљ не зна, а и! може ли о знати 2 Маг можемо у уму нашемљ и по воздуху градове зидати али учинити не можемо.

А де