Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 685

ПРЕДГОВОР ПГ ЕЊИЗИ ВИДАКОВИЋЕВА „ЉУБОМИРА У ЕЛИСИУМУ“ 429

ми бмо Водорђ, да се чини говорђ! Опетђ кажемљ да мом реценсентљ не гледи нити види веше, но лети за сбнкомљ нфномђ; зарђ е убо то каково чудо, да се вишше пуши ни совершенш мужљ о непознато персони превари, ај колђ ми не бр едно младо момче, кое нитда у подобном прилики донде нте ни бело. И лсамљ оно само еданљ примђрљ за увђшаније младићемђ навео, да у подобно прилики опаснти на себе будупу владано Светозару поревнуло.

А онан разговорђ нашега Светозара, сљ Влапкомљ пре штоћеду на удвон изити, копсе моему реценсенту дбчинљ разговорђ види бвти, оставЛим на разсужденје моимљ читателемљ! —

Но да видимо штаће моп реценсентђ мнимвш себи велики у езвку исправителе — овде пише вели ми, МЏаргсљ пи Фелософга п — зашто не Парјађ и Фтлозофта > Овде хоће да га учимљ у ореографти! то Овг морао дакле и ово му толковати зашто пишемо Донасторљ, а не намастђфр», како што онљ пише. Прости наши кажу у говору и Стеванљ, а и Степан, Мтаило, ангђео, архангђео и проч: овако даклеи у книгахђ да пишемо, пављ да се намђ евђтђ смђе! не, не! Ло ммелимђ прости вали да за ученшмђ и книжевниммђ иду, и отђ нђга се у чемђљ исправе и науче, а не ученђ отђ проствнхљ. — На едномљ мету каже ми, нје онда Тошљ бурмутица бело, зашто е касније дуванђ изљ Амертке донетђ. У вакове опетђ овде маленкости забада! И нте ли могао и отђ лруге какове траве прашакљ онан бвши, отђ кога е Буримђ кинуо2 Моп репенсентђ незна самђ што говори. Како што и овде се вара, да самђ ни Бурима наппре описао млада. а потомђ старца, но овде ве се онђ као онљ, и могао преварити, рћчђ бо она (у втор: час: стр: 189) старец» стоп у родителномђ множественномђ вмћето стараца, и она се не возноси на Бурама, но на оне старце, кое овако треба читати „Посадесе сада сви кодљ Светозара, и старешљ, (стараца) Буримљ окреталоћи коло и т. д.|“]а што е онде заплта изоставлена ин нисамљ кривљ.

Кричатра ми пи оно Лобомира сљ Влапкомљ сраженје, како су се, вели, могли лоди у царству тако скуплити п тућиг Здрава ми и овде примђчанја ! Како онако, као и кодљ Нђмаца у оно време Ртттери! „6 оно су само романи !|-]|| а да што суп мое книге него романи Само што се и на истинитоп повђсти оснивало. Романи бо, Сатуре, и басне всу такова сочинента. сљ коимасу паметни лоди многе погрђшке у роду человђфческомђ истребили, и лоде кљ добродћтели приклонили.

На едномђ мћету п пишемђ: наново очшцено оружје као млеко (сирђиђ б5ло) свђтлашесе на нђима. |. | Млеко вели, свђтло бвгти не може“ Млеко и не може но Сребро на оружћо може: млеку е убо свопственна бћлостђ, а сребру свћтлостњ: ова два свопства на едномђ тблу то естб оружпо, сливена, издао и свђтлостђ и бфлостб. — Далђ: [,|Бадљ бм смо вели меелили да в оваџ сочинителљ (за мене) Омтра читао, рекли бм смо, да га ве подражавао, но сумнимосе“ Овде опетљ царскимљ нђкимљ тономђ починђ „каде бтемо, и — сумнамосе![“] Опретава себе у число множественно. Нек' се онђ о мени и сумни, да самђ пл Омтра читао, л му се у овомљ правдати и нећу, но ил се о нфму ни мало не сумнимљ, нето му управ' кажемљ, да в онљ само слушао нејшто за овога славнога Поету, а читао га заисто нте, нити бе га овђ и разумђти могао, зашто га на Сербски и нелмамо. Но онђ овде на нђеи начинђ лђиљ о компл!-

Тба