Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 686

430 ПРЕДГОВОР П1 КЊИЗИ ВИДАБОВИЋЕВА „ЉУБОМИРА И ЕЛИСИУМУ“

Лта

15а

ментљ мени чини. Сумни се, да самљ н Омтра читао, а овамо види му се, да самђ га подражавао. Не читати онакова мужа, а у мегелима своима нфмусе по нечесомљ приближавати, вишше чини, нежели да бег та и читао. = На ономђ образцу каже ми, не стоп Драгина полумертва, но жива у велике! И овде моп реценсентђ празднослови, и у вђтарђ говори. Та Буримљ на нте Тол са землћ полумертву дитао, но живу, и после чувшш она гласљ: погину Светозарђ, тронута страхомљ обамре! Мбдорфзецљ убо но в у первомљ положенпо изрфзло а не у второмљ.

Моп реценсентђ держи за непристоћно и то, што е Влашко налпосле предљ Лаобомира клекао! сљ оветиљ се намђ реденсентђ самђ показуе, да отђ свега тверда чувства има, и да онљ то учинто не бр, што е покварена сердца Вланко учинто, отђ овудљ се лагко види, у кајково бр га сравненје и сљ Влашкомђ узели. — Та мвр ако и описуемо кога, да е ружна характера, опетђ вали да му кадљшто и кон знакљ доброаћтели придодамо: зашто тежко тко у невалалству толико отверднути може, да га кадгодђ случал кон и на расканнје не доведе. А што нје Вланко предљ отца свога клекао, нте ни чудо; зашто е п отацљ, хота да е праведнвшмљ гифвомђ разнренљ бб, у прости своећ границу прела210. — да оно пакђ сребрно постолћ смђемисе, и каже „то е бо, као у саданђ време по Аустртиј“], сирфчђ не знамљ откуда 6б6римљ сребрно постолђ бвгло. Онљ зарђ мвтели, да нигди у оно време Сребрна постола нте могло бвти, као садљ у Бечу! него валбда е хотђо, да наштшемљ дрвене кашике, и танђире землане“ кое да самђ учинјо, онђ бо ми рекао: какова су то Господа бела, коп су дрвеннши кашиками Ели.

Но не знамљ, шта е ово моему реценсенту противно бвти могло, што е Лобомирљ Светозара онако совфтовао, кадљ га е у Шризренљ шилло, товорећи] „Совфтуе Лобомирљ Светозара, кадљ га е у Призренљ шилло. да се чува свака невалнлетва, као дата вели, у Партађ или Букарестђ шилћ“ По нђћтовомљ убо мићнио само е Партсљ и Букарестђ за младе лоде напгоре мћето, а за Призренљ, зарђ гди е Сербескаи, онљ суди, тамо се покварити не може! — Согђћтђ ве онаћ, ако хоће моп реценсентћ, да зна, онде приложенђ само за саданћ, п будуце Сербске Светозаре. Зато п опет кажемљ да моћ реценсентђ, колико и3ђ нбговихђ руши судимљ, нте ме разумћо, п не гледи на вешљ но лети за сћикомљ ићномћ.

Као н овде, кое ми пл емћшно пада, што ми у своећ реценсли каже, зашто л не написа, да су у Соборноћ Душаново! церкви кандила златна бљтла, него Сребрна! Садљ шта е хотћо сотимљ, не знамљ. Но чинимисе. да кадљ бер пл написао бмо златна, опљ бвр ми рекао, а зашто не сребрнаг И тако веуећешљ се тв правдати предљ оншмљ, коћ ти жели, п силомљ хоће да сеп кривљ. Зато што е злато благородити металљ, не! слђдуе, да бр и златна кандила у церкви лбише у очи падала нежели сребрна: шта ми е убо то знао криматрати 2

„ЈУ Херцеговини вели ми, познатесу бнле онда колеснице. као садљ у Бечу самари“ Моев неволћ и сљ нимљ! Праввш е пецало, но што му знамљ. Право вели ићи Расетнеки списателљо „которми хошетђ да пишетљ нити, да научитен первђе тершћти блохи“ то ветђ: коб хоће да пише кните, да се научи напшптрте терпити буве. 4 метелимћ, кадђ су колеснице могле познате бели у Егупту тошљ у време Моусеа, а тому има

ритма