Дабро-босански Источник

Бр. 1.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

Стр. 11.

воде а от ситнице до планине шаре све е то прекрила сила црева воиска страшно е мои брате са очима згледати пуноие поле косово све е кон до кона иунак до иунака боина копиа како гора чрна копиа земли прибодена а баираци лиепо оћевени неможеш брате да очима гледаш биели се на земли како сниег на сред земле. ту милош милану рече брате зашчо те братимим и кумим богом великием то немои кнезу лазару казати како кнез лазар пред воиском иере ако чуие га цреву силу намо су криепки витезови кои ће с турци бои бити и сам сам вриедан на нега ударити ако ћу и главу своиу пзгубити а каде доћеш а ти реци на сабору србскоме господо велика воиска е турска али броиа нема

него су сехратлије и аћамие и мановине како и овнови будалине и еиромаси истом чекапу да се хлеба наиеду. милан топличанин тако рече и поће оним науком милошевием. сва господа снеде и о том бееиеде кое гласе носи милан. каде милан доће свп му руку додадоше и за цара мурата питаиу. топличанин милан говори господо србска и властели велика е сила турска али от боиа неима нишча све су занатлие и аћамие и спромаси нишча незна бои бити а оружиа не имаиу а све неке будалине истом да се хлеба наиеду тогда на таи глас устане веселити сва господа србска и велика н мала и банови и воиводе и кралеви витезови и брчници кола играиу. (НаставиКе се)

Конзисторијалне окружниде. Број 77. Окружниц а.*) Поводом многијех тужби упућених нашој Митрополији од стране неких супруга из разних мјеста ове Епархије, у којима затражују распуст или развод бракова, дошао сам до тог убјеђења: да таковим брачним свађама и несогласију много доприноси та околност, што неки родитељи, желећи се опријатељити са породицама шима угоднима или имућнима, по с.воме родитељском упливу насплно склањају своју дјецу да пођу за лица, хсоја се прнје вјенчања ннјесу ни внЈјела, или с н,има немају вол>у ступити у брак. Такови обичај не само да доиоси доцнпје врло зле посљедпце, него је још протпвап црквеним и граЈјанским законима. Због тога се и наре^ује пречастному свештенству, да ни једно вјенчате не бп обавило, које се склапа преко воље и личног виђења младенаца. Јер, ма да је при женидби и удадби, по правилама св. цркве п по самој природн нуждан за дјецу роднтељски благослов, нпшта мање нужна. је у свему сагласност ступајућих лица у ту свету свезу, коју Апостол Павле назпва „великом тајном". Да би се пак избјегло све што смета законитоме и правилноме браку, сходно црквеној заповијести по књизи Кормчпји, потребно је, да свакп свештеник, послије „просидбе" и прије вјенчања младенаца, објави три пута кроз три неђеље у цркви, по свршетку свете ЈЕитургије, да се тај и тај вјерио са том п том ђевојком (или удовицом), споменувши њихова имена и презимена, те ако когод знаде, да су у каквоме сродству бнло крвном, кумовском Или пријатељском, или пак да су под каквом махном (недостатку) душевном или тјелесном, због чега би послије несумјено сљедовао развод, да то све на само каже дотичном свештенику, који ће се за савјет и упутство обратити Архијереју, пазећи тако^е свештеник, да од извјештача не би било каква пристрастнја или интриге. По селима пак или другијем мјестима ђе нема цркве, свештеник је дужан сходним начином распитати сусједе у мјесту ђе је женик, да нема каква сродства; а ако је дјевојка из друге парохије, нужно је да од тамошњег пароха има писмено увјерење као пропратницу за дјевојку, да њезиној удадби нема какве сметње. Ради боље контроле и правилности бракова пазиће надлежни протопрезвитери, од кога

*) Да би многим свештеницима, код којих се у цјелостн доеад издане окружнице не надазе учинили на РЈ^ку да их имају, гледаћемо да у сваком броју доносимо по једну или двије окружнице од главннијих досад изданих. Ур.