Дабро-босански Источник

Стр. 12.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Ер. 1.

ће подручнн свештеницн добнватн нисмену дозволу са тако званим „печатом" Архијерејским, те ће годишње сваки протопрезвитерат слати у митрополнју главнп извод од вјенчаних, крштених и умрлих те године у љегову подручју свију свештеника. По себи се разумије, да ни један свештеникнеможеу наиријед вјенчати „отету " дјевојку, па ма то било и с њезпном вољом; тако исто ни оне, који нијесу пунољетни. Младнћ мора прпје женидбе имати пунијех 18 година, а дјевојка бити у 15-тој. Који би свештеник противно поступио овим наредбама, иодвргнут ће бити најстрожијој црквеној казни и епитнмији. Неизбјежна је дужност свакога свештеника, да поучава подручне Хришћане, да супружну свезу чувају свето и ненарушимо. Тој поуки најзгодннја је прилика при самом вјенчању, кад свештеник и онако пита младенце: „имају ли тврду и непрпспљену вољу узе^и се", те том приликом да их посавјетује, да кроз цијели вијек заједнички дијеле радост и срећу, а сносе несрећу и непријатности, ако би их снашле у животу, као што се под вијенцима и обећава друг другу на свагдашњу вјерност и слогу. У исто вријеме нрепоручујем пречастному свештенотву, да оне супруге, који данас живе одвојено и у нескладу те потражују коначно раздвојење, пастирским гласом и савјетом склоне на измирење и сас/ганак, убједив такове, да ја не ћу ни један развод дозволити, ђе се не би исказали довољни узроци томе распусту, какове побраја књига „Кормчија", ннтн ћу поћи трагом некнх мојих предшаственика, који су на жалост олако допуштали развод бракова и тиме пут отворили. Особиту пажњу свештеници треба да обрате при женидби и удадби лица из даљнијех мјеста и туђих епархија, те без довољних псправа као што су крштенице и свједоџбе, по којима у домовпни немају супруга, никога прије да не вјенчају, како би се с тиме избјегла свака непредвпдима пријевара. ГГри закључку ове моје окружнице препоручујем прељубазноме Свештенству и цијелој мојој Богоспасајемој Пастви, да поред дужне поданичке вјерности према покровптељу цару и краљу нашем Францу Јосифу I., тврдо и непоколебиво држнте и чувате натпу свету прађедовску православну вјеру, коју нам из древне предадоше свети Апостоли као самовидци и слуге Слова — Снна Божијега, и коју вјеру св. богоноснп оцп утврдпше на вселенским п полхјестнпм саборима, коју исповиједа наша света саборна п апостолска источна — најстарија и најправославнија хришћанска црква, које је једини основатељ и једина глава сам Исус Христос, и којом он невидимо управља преко Патрпјарха и Архијереја, освећених благодчтију свеевјатаго Духа, иже отх Отцд исрднгх. (Јована 15, 26). Призивајућп на вас и на чада ваша благослов свевишњега Вога, побожно управљам Његовоме светоме Прпјестолу моје усрдпе молитве за спасење вашијех душа у крилу нравос.лавне источне цркве. У Сарајеву, на Вндов-дан 1881. АЕ и Мнтрополит Дабро-босански: Савва. врој 45. Окружница свсму свештенству Митроиолује Дабро-Ђосанске. На понизну нашу представку од 2/14. децембра 1881. бр. 286. изволило је Високославно Мпиистарство посредством Преузвишенога Предсједништва земаљске Владе од 21. јануара о. год. број 3336 наредпти, да сва службена писма како свештеиичка, тако и црквенпх области и уреда, имају се преко поште бес-