Дабро-босански Источник

Стр. 36

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 3.

стају све јавнији и очевидни према мјери развитка појмова дјечињнх. То је ватра, која се под пепелом скрива, која не ће задоцнити да се разгори, ако сила њена не буде угушена на вријеме. За то, док се примјети да дјеца почињу да мисле, то одмах треба се побринути о поучавању њиховом у благочашћу, треба у њихова млада срца сијати страх божији још прије, него што свијет (мир) успије да завлада њима, и прије, него што се зле навике осиле и утврде, једном ријечи: треба се користити њиховом примљивошку, радозналошћу, и премда младом, но жпвом памећу, те да би правила Хришћанског вјероучења угњездила се и усвојила њима на свагда. Зато није потребно много искуства. Проста прича о животу и науци Спаситеља, о Његовој смјерности, кротости, љубави и милоср^у према људима, повешће са осјећањем срце дјетета, које је од природе кротко и незлобиво, за оним, који је љубав, и који је њежно љубио дјецу, и свијет (мир) не ће се усудити да унесе своје идоле у свјетилиште дјечијег срца, у ком сија образ Спаситеља; а баш ако би у доцнпје вријеме, страсти у идућим годинама и потамниле божански зрак; при свем том, срце, које је још у младости обучено у благочашће, не ће промашити, било ранпје или доцније, а да непролије сузе покајања, које ће обновити у њему црте образа Божијег. Даље, премда цијељ различних грана васпитања дјечијег треба да буде једна и иста, а то је, да спреми од њих добре и корисне синове цркве и отачаства: но при свем том ове гране треба да се саображавају са карахтером саме дјеце. Говорећи ријечима св. апостола „ овпх " треба „миљоват расуждајушИе, ових же страхом сиасат " (Јуда 22, 25,). Па због тога и треба изучавати својства и наклоности дјеце с таком пажњом са каквом изучавамо сами себе, и благоразумно изравњавати важност и строгост •— љубављу и снисхођењем. Често пута, предузети начин, који је сам ио себи користан и потребан ради заеађења добродјетељи у

срцима дјечијим, остаје бесплодан и безуспјешан због сувишње, или снисходљивости и љубави, или строгости, с којом се предузима, јер својство доброг васпитања хоће да и строгост буде разблажена љубављу, а љубав да буде управљана и руковођена благоразумијем. Прва (строгост) не треба да угушава откривеност (т. ј. безазленост, по којој дјеца неумију ништа сакрити), чистосрдачност и ону благу бодрост у срцу дјечијем, а посљедња (љубав) не треба да се претворн у слабост и злоштетно притворство. Најбитнија и најстварнија срества за засађење добродјетељи у срца дјеце губе сву своју силу тим, ако не буду поткријепљена примјерима самих тих лица, која са њима побу^ују благочестије. Примјер је један од најјачих доказа, особито за дјецу. Она се више и прије старају да подражавају, него ли да говоре, па чак и прије него да расуђују; у наручјама мајки, на рукама раниља, они већ примају упечатке предмета, којима подражавају, и старају се да се фалзификују и претворе у њих; са узрастом ова подражавајућа способност осили се тако, да понекад зрели узраст, пе може да искоријени то, што је пренијето у дјетињству. Посље овога очевидно је, да никаквог успјеха у добродјетељи није могуће очекивати тамо, ђе дјеца воде увијек родитеље своје заузете овим свијетом, његовим забавама и задовољствима, ^е су се погледи њихови још из дјетињства привикли да гледају бујне страсти често у цијелој одвратној голотињи њиховој, и 3)е се млади слух њихов пораж а в а многим празним и поквареним ријечима, и према том (очевпдно је) да напредовање у добродјетељи могуће је само код те дјеце, чији родитељи ноказују у самима себи примјере скромности, трудољубља и чистог морала. Ништа није лакше, него саблазнитп невино дијете. Неколико слободних ријечн, поступака, разговора, сусрета или дочека, — за које по нашем мнијењу и разумјевању, дјеца не треба још никако да појимају — пуштају понекад дубоко