Дабро-босански Источник

Бр. 3.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

Стр. 37.

своје отровне жиде у срца њихова и штете свему васпитању. Па за то родитељи и васпитачи треба да буду сасвим опрезии и увиЗ^авни у свима својим дјелима пред очима њиховим: јер су иотпуио одговории пред Богом они, који, каквим било начином саблазне дјецу. ,,Иже соблазнит" говори Спаситељ, „Јединаго малих сих вјерујушчих в Мја, уне јест јему да објеситсја жериов оселски на ви јего и иотонет в пучиње морстјеј" (Мат. 18, 6.) Непрестано будни надзор и благоразумна пажња и опрезност, по мјери дјечијег узраста, треба да се удвостручава, особито у тим рјешителпим случајима, који имају утицај на цио живот и — понекад на цијелу вјечност. Тако на примјер, треба да је и избирање начина живота (занимања) благоразумни родитељи, у овом случају оиредјељују начин живота и занимања дјеце, не по каквим безрасудним плановима, који се склапају још над колијевком дјетета, већ по оним саображајима, који потичу из дуговременог надгледања и пажње над наклоностима, својствима и карахтеру своје дјеце. Даље, треба да су такова друштва и познанства, чији је избор једна од најглавних обавезности васгштача. У овом случа]у не треба никад заборавити ријечи св. Павла: „тајат обичаи благи бесјади зли и (I. Кор. 15, 33.) јер један нокварени друг може да угуши све добре клице васпитања. Зато, дјецу треба окружаватп таквим лицама, која ће и ријечима и примјером моћи још

више развити и оснажити у њима правила добродјетељи и благочашћа. Најпосље, успјех васпитања само ће тада бити несумњив, када све мјере, које су предузимате за образовање дјеце, буду непрестано спровођене топлом и усрдном молитвом к Богу. — Дјело васпитања треба почињати и свршавати као неко свештено дјејство, у ком све по ријечима апостола, треба да буде освећено словом Божим и молитвом. (I. Тим. 4, 5.) Сва усиљавања васнитача, за укорјењење премудрости и благочестија, биће штетна, ако она не буду осјењена и благословена благословом вишим од Оца свјетов. „Ашче не Госиод созиждет дом, всуе трудишасја зиждушчи", (Псал. 126, 1.) Тако је мислио и поступао и велики учитељ незнабожачки, у дјелу васпитања духовне дјеце своје: „Аз насадих", говори он о коринтским ученицима својим, „Аиолос наиои, Вог же возрасти" (I. Кор. 3, 6.) Но најбољи примјер овога, преставља нам сам Господ наш Исус Христос. Са каквом је ватреношћу Он, више пута уздизао молитве ка Оцу небеском за то, да би слово истине, које је он предао ученицима својим, зауставило се и укорјенило у њима. Тако треба да поступају и сви родитељи и васпитачи дјеце, и — сретни су од њих ти, који свршавајући велико служење своје у цркви Божјој , могу рећи о питомцима својим , подобно Спаситељу: „Јавих имја Твоје человјеком. . . . ихже дал јеси Мње сохраних и нихто же от них иогибе!" (Јован 17, 6, 12.) С руског В. С. ПоповиЋ.

0 хришћанском браку. Поука Светога Јована Златоуста. С руског превео Ристо Ј. Чајкановик. (Наетавак.)

4. 0 међусобним тјелесним дужностима међу хришЛанскијем суирузима. Саједињени брачнои свезом муж и жена немају права бранити се (закрачивати) забрањпвати се од испуњавања оне потребе, које постоје у смислу и свези (сајузу) брачној и цјел.и (сврхп) овога састанка (сајуза). Објасња-

вајући ријечп св. Апостола Павла: жени муж (њен) дужну љубав да одаје; такођер и жена мужу (своме). Јован Златоусти вели: да Апостол зато је и казао: дужну л.убав, што нико између њих (супруга) није господар сам од себе, него један је (једно је) роб (подвластан) другоме. Те даклен, кад видиш непоштсницу, која