Дабро-босански Источник

Стр. 38.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Ер. 3.

те намамљује на гријех, реци јој: моје тијело •није моје, него жене моје. Такођер нека рекне : и жена оним поквареним људима, којн се усуђују нарушити (покварити) јој чистоћу: Тијело моје — није моје, него мога мужа. У другим мјестима старог и новог завјета, мужу се даје внша важност, на пр. мужу твоме мораш се покорити, а он ће тобом владати. Апост. Павле с неком разликом вели: мужеви — љубите (пазите) своје жене; а жена нек се боји свога мужа х ) па овђеп се ни више ни мање непреставља него једна власт. А по чему? По томе што је у н>ега била ријеп о чистоти. На другом мјесту он збори, да муж има претежност; а онђен 1)е иде ријеч о уздржл.ивој чистоти, онда није тако: муж својим тијелом не влада, но жена. Потиуна равноправност без икакве преваге. Не браните се (незакрачујте) (неодвајајте се) једно од другога разма (већ ако) по договору 3 ) А за што то? Да се не бранп, вели он, жена против вол,е мужевљеве, а муж пак преко воље женине. По чему? По томе, што од овог уздржавања (тајиог састанка), рађају се (произлазе) велике невоље у нородицама, јербо често произлазе и прељубочиства (наруша^&ње брачне вјерностп), курварство, и неред (смутња) или назадак у кући. И право је казао Апостол, незабрањујте (незакрачујте) називајући овђеи забраном, а више другом, јербо једно да се уздржава без договора другог, бива, одбијати га забрањивати му. А по договору обојега, то онда (уздржавање за неко нужно вријеме) не ће бити забраном. Јербо кад ти мени докажеш, па узмем што-год што мени припада, то онда незначи забрањивати мени; него ако ко преко вол.е и сиријетњом узима туђе, тај забрањује. А то чине многе жене, и узрок тога постају криве жељи мужевљевој, и све (у својој породици) приводе у неред (забуну), онда кад слогу треба предпоставити свему. А зашто (почем) треба предпоставити свему — видићемо у самом дјелу. Да узмемо (преставимо) мужа и жену; жена се уздржава против воље мужеве. Па шта? Зар се не ће проневаљалити? Али ако и не почне (бојећи се подпаст под срдњу Божију), то ће дуго вријеме желити, (невесео бити), узмућиват се, распаљиват се, свађат се и причињати небројене немире жени. Каква је корист од поста и уздржавања, кад је пометена (нарушена) љубав? Ништа, јербо колико увреда, колико немира (забуне), колико приморавања (често с погрдама и убојима) произлази због тога!.. Христос је преко Апостола Павла заповједио, да се жена нераздваја од мужа и да они међу се не би се бранили (закрачивали) ]едно од другога, осјем по своме здоговору. Али неке жене, ради бајаги уздрзкавати се, оставише своје мужеве, као тобоже ,аа је похваљено дјело 0 ЈеФес. 5, 23—33. 2 ) I. Коринћ. 7. 5.

побожности (правовјерија), и подвргли су себе, и своје мужеве у прел.убочинство. 5. Јавни укор (обличење) мужевима, који се налазе у брачном сшању (законито ожењени), те кваре сутружну вјерност. Законити (вјенчани) муж и жена обвезани су чувати супружну вјериост једно другом све до гроба. Нарушавање (кварење) супружне вјерности јесте кривица врло озбиљна, и често води за собом обвезани распуст (развод) брака. Због тога св. Јован Златоусти са свом снагом јавно је укоравао ту погрјешку (невал.алство) и тај укор Светитељев, сачувао је сав свој значај и за нашега садашњег друштва, у ком се та мана (погрјешка порок) прећерано (веома) брзо шири међу мужевима и женама. Укоравајући мужа, који потапша (погази поквари) вјерност својој супруги, Св. Златоусти вели; Чим ћете оправдати? Не збори ми (муже) о слабој навадној (страетној) твојој природи, због тога је и оставл.ен (утврђен) од Бога брак, да ти не би пролазио преко међе, (преступао преко мјере). Јербо Бог, промишљајући о твојој нампри (смирености) и поштењу, зато ти је и дао жену, да би ти задовол.ио упал.еиу твоју природу код своје супруе, и ослободио се од сваке нечисте жеље. А ти, међутим, неблагодарном душом наносиш њему (Богу) срамоту, одрићеш се сваког сгада, преступаш теби одређене границе (међ«;, (срамиш) своје исто (сопствено) име. Зашто се осврћеш с погледом на туђу женску л.епоту? Зашто проматраш (разгледаш) (примам.љиво женско) лице, које теби не припада (по закону)? Зашто квариш (свету тајну) — брак и срамиш своју супружну ложницу (иостељу)? По чему, најпотл.е, поганиш свој уд (противзаконптим "И зазорним срамним састанком, сједињењем)? Зар је зато дошла теби твоја жена, а оставила отца и мајку и сав свој род (рођену кућу), да трпи од тебе срамоту, (да би је ти срамно вријеђао и на очи предпостављао њој гадну робињу слушкињу, или туђу жену и узбудио (у евојој породици) небројене свађе (инаде). Ти си узео (себи — у лицу жене) сапутницу у животу, исто равно и у поштењу, и слободну домаћицу. Ваљда то није нерасудно, што си ти узео као дар, па га штедиш и нерасипаш, а међутим повређујеш (разним бољама) и поганиш оно, што је скупље од дара, чистоћу душе цјеломудрије (уздржл5ивост, тјелесно поштење, чистоћу) и своје тиједо, које ирипада законитој жени. 6. 0 мучном наравном стању мрељубо. чинаца. Да би уклонио од нарушавања (прекршаја) еупружне вјерности, Св. Јован Златоусти по| често са особитом живости и досјетном изреком ' (изражајем) преставља (црта) јадно и мучно стање њеног нарушитеља. Гледни на прељубочинца, вели Светитељ, и видићеш, да је он