Дабро-босански Источник

Стр. 92.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Ер. 6.

Заиста наш народ схватио је важност и значај цркви, па зато их данас толико прави и подиже. Сваки Србин зна, да је црква поред своје хришћанске светиње, за нас Србе још и од нарочитог народног значаја. Кад је наш народ политички пропао био, тада га је црква прихватила, и она му је била средиште и стожер, око кога се наш народ са надом обавијао; она му је била Фењер, који је освјетљавао стазу по којој ће гредити својој будућности. Блага ријеч у цркви старца духовника, била је мелем ојађеном срцу Србинову. Код цркве је Србин увпјек могао чути прошлост, и на основу исте гајити наду и на бољу будућност. Код цркве си увијек могао чути српске гусле, гдје ти јецају и наричу о Козову и цару Лазару; могао си чути српског слијепца, гдје ти опијена Милоша и Марка, гдје ти пјева „Српску славу и српске јунаке," гдје ти пјева „љуте битке муке свакојак е«. Пј евао ти је историју; пјевао ти је твоју прошлост; пјевао ти је дакле „што је негда било". Пјесма српског слијепца у сабору код цркве била је оно, што је код просвјећеног свијета „јавно предавање". Српски народ увијек се је најрадије искупл.ао код цркви; јер ]е знао да је ту под највећом заштитом — заштитом цркве. Код цркви су се и највећа државна дјела у Срба свршавала. Тако на пр. кад је „збор зборила господа хришћанска, код бијеле Грачанице цркве" п питала „куд се ђеде цар-Немање благо", ту је Саво Немањић бранио част својих родитеља, и доказао да Немањићи нијесу потрошили благо „на наџаке и на буздоване" већ на цркве и на манастире. Између осталих цркви и манастира Саво вели, да су Немањићи саградили : „Мил.ешевку на Херцеговини" — „Озрен цркву на сред Босне славне", „п Гомељу на граници сувој", „Моштаницу у Крајини љутој". Код Самодрже цркве доказао је Кра љевић Марко да је на Урошу царство, и толпко је Марко „тежио на правду" да није говорио: „Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога". Тако исто на Косову код Грачанице цркве: „Цар је Лазо причестио војску" и спремио је да брани крст часни и слободу златну од навале „злога госта европскога". Кад се наш народ није смио ниђе скупл.ати, тада се је састајао код цркава да се ту виде

и да се једни другима најадају о својој муци и невол.и. Дакле црква је за нас, била прибјежиште у данима нашега страдања. За^о се ]'е наш народ и односио увијек према цркви синовл.ом послушношћу; зато и данас наш народ чим је осјетио благодат слободнијег времена: одмах се трже, скочи н поче подизати што се порушило, а правпти п гдје није било. И заиста, данас се цркве у Босни на славу Бога толико множе, тако рећи, као да изничу. Према свему овоме види се свјесност нашега народа; види се колико зна значај цркви и појима важност њнхову. Наш народ зна да је и српској школи најсигурније земљиште и опстанак у сјену црквеном. Но што су данас многе цркве богато украшене, и што су са својим потребностима богато снабдјевене, зато се има поред народног пожртвовања, благодарати и Нзеговом Величанству нашем нремилостивом Цару Фрањи ЈосиФу I., који је све — па и ову цркву са великим новчаним даром и многим потребностима црквеним обдарио. Из свега довде реченог, ми смо у кратко и у неколико тек видјели прошлост наших цркава, а видјелн смо и важност аихову како у прошлости, то још више у садашњем времену — времену слободнијем. Па за то благосл. слушатељи кад смо сада видјели и кад сада знамо да је црква за нас од таке важности и значаја, колико за вјеру толико и за народност — зато велим у каквој се л>убавн и осјећајима према цркви налазимо данас, останимо у тој љубави и увијек према њој. Останимо и будимо увијек ревнитељи цркве, као што је патрон и заштитник ове цркве пророк Илија ватрено ревновао за Господа Бога. Уважавајмо и са искреношћу слушајмо увијек глас цркве. Та она нам је очувала све што имамо: језик, вјеру и народност; слушајмо глас љезин, јер ми кад смо у цркви осјећамо се расположени према свакоме, осјећамо љубав према свакоме. Осјећамо се ту да смо сви браћа једне вјере, да смо сви равни, да смо сви синови једног Оца — Бога п једне матере цркве. Ми смо данас радосни, јер видимо да нам је садашњост повољнија, него прошлост, а пошто свијет не иде на горе, то се у опште можемо надати и на бол.у будућност; — радосни смо ми пак овдје, јер видимо довршену ову цркву, овај храм божији, у коме ће се служити „часна летурђија" и у коме ће се побожне душе у