Дабро-босански Источник

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Кр. 4.

и „неомраженом" сунцу! ђе и о светом „средо-1 знмцу Сави (српскоме) у баштама „ћетају" руже и друго воће и цвијеће. Грчки краљ н краљица кренули су из Трста дан прије нас, и на својој лакој Јахти, имали су нриличну незгоду због олује и немир:ог мора до КорФа. У неђељу прије подне (трећег дана) нриспјесмо и ми у Корф, с повољним доста временом. Ту лађа стоји два сата, „Хаџија" несмије ту ирилику иропустити а да се не извезе и поклони ћивоту св. Шииридона, помоКника на морској пучини. У цркву сам нриспјео на причестну. По одпусту службе свјештенство ми одкључа сребрени големи ћивот, те иобожно целивах божнјег угодника, пак се одма вратим на вапор, јер другога посла немађах у вароши. Подне је прошло, и вапор крену даље, по врло угодну времену, оставивши у лиману краљеву Јахту, и једну Француску Фрегату. До Александрије или обале мисирске нећемо се више ниђе на суво свраћати, него још три дана и толико ноћи све по мору пловитн. Када сједосмо за објед, догоди нам се један мали „малер" или управо један великн безобразлук. Бијаше нас у све преко 50 особа у госпоцком салону, сви посједали за два дугачка астала, Један млад и богат Грк, гарила га црна наусница, као аристократ, немиран дјечко а нрави „полиглот", — од више језика. Он сјеђаше трећи до капетана, а нрема њему, његова као бачва дебела мајка, — божи „газап" ! Незнам, или је у Европи купио једнога, онамо њега, великога црнова, као јунца, са дугачким руном, или га је још од куће новео у пратњи. Био нам је свима досадан, а особито ономе, који није љубитељ мачака ни кучака, и мрзи га виђети да их и други ко држи на крилу. Било што му драго, еле су млађи баш тада прали црнова водом и сапуном, кад је пред нас метнуто најбоље јело печеље, компоти, салата и т. д. Живпна се нзмакну млађима, иа тамо он дотрча онако мокар, и сапуњав своме газди уз астал, и без церемоније тако се јако стресе два три нута, да је са његова руна поирскала сануњава вода чак, и неколицину господе за оним другим столом! Љутња ти ту непомаже, него се обришн салветом, или марамом, иа шутећи, ако можеш једи, или остави. Каиетану би за деспет, и сав иоцрвенп, но опет нпшта нерече, јер не би ни користидо. а осим тога и црнов је платио 5 или 7 Фр. навле за свој „плац". У томе се извиннше и син и мајка, за неучтивост свога љубимца. Истина стари и брадати људи, нијесу баш мучни на нардону, и радо примају искрено извинење ; али у томе случају они узму за себе и праву, да учине и своје „поучителне" нрнмјетбе. Зато и ја реко, до мене сједећима: „ Диоген је некада казао : „да су људи робови лавова, што их ради забаве држе у затворима; али да је сада овдје међу нама Диоген, он би још додао : „да су и

паса робови". '— Ко ме чу, н разумједе, тај се насмија, и одобри ми. А да сам имао право и истину рекао, иоказао је случај, који се одма иза тога догодио, и то овако : Онај млади Грк, скочи иза астала, и сподби за литар свога кучка, да га изведе на поље, и ваљда затвори : иа како је и од себе разеијан а и љут на црнова, није пазио пред ноге, и на кораке; а ио ђавлу, кад оће да се какав малер догоди, — мало прије тога доба, био је неко од матроза сишао у онај нобочни амбарић, ради носла, и оставио за собом отворено округло око, те ти наш млади делија нљус, — по сред амбара, као у бездану, али без црнова, јер он нешће за госом! Склепта се свјетина, и чу се глас: „СауаЈе 1а" (водите га). Црнов дотрча газдарици, која кад чу шта се догодило, смете се, да је умало каиља не шину. Извадише га из амбара прилично разбијене главе, али у мало не пребјене ноге, јер се у голијен жалостно убио, и до кости месо сљуштио. Пренијеше га као рањеника, у најближу собу II. клаое, и ту му с лађе љекар иритече у иомоћ, и тек доцније га превукоше у његову кабину. До Александрије био је редовни клијент љекара, а можда и сада „ћути југовину". Оно до душе, има обична ријеч : „када зец претрчи преко пута; када сретнеш попа или фратра, или кад на јутру угледаш прво чељаде, — стару бабускеру; или ако заједно нутујеш на вапору са каквим „геуегешНзкппикот," таким приликама, или боље рећи неприликама, баш и они који осуђују сујевјерија, неће догађај да припишу ни Божпјој наредби, ни природном закону, ни „крсмету" слијеиог случаја, нити пак љуцкој непажњи и манитоншТинк, него све онако ђутурице, без кантара и баждара, товаре зецу на грбачу и црквеним р е д о в н и ц и м а. Није ли то баш велика неправда на овом свијету!! А зар се без тијех сретиоца недогађају несреће?! Четвртога дана кад смо бнли према Кандији, изневјери нас лијепо вријеме. Јужњак запири однеклен из дубина, — можда га је зец пробудио, — или црна мантија издувала, те разгрну више нас своја мутна крила, да се у кабинама готово ништа невиђаше. Један блажени пар из Швајцарске, тек скоро вјенчат, потоњп је остао на крову, иод разапетим безом, под којим обично путујућа господа шеће и пландује. У већим друштвама „етикеција" пзискује, да човјек пази како ће се при обједу иослужити, како ће јести, и шјести. Само небрежљива дјеца, и прездрели старци непазе много на та правила. Па их се није баш придржавала много ни наша млада невљеста. Са својом дугом енглеском столицом, као креветом, запријечила бјеше у попрпјеко пола вапора, и сирота размазила се на њој, као какав њежни полу боник, да једва главом окрене: а покрај ње, још љенши од ње, њезин воин, сједн па јој држи руку и отворену књигу. Помислио сам у себи: ношто би се наша српска