Дабро-босански Источник

Бр. 4.

Д.-В. ИСТОЧНИК

Стр. 61.

невљеста, пред евијетом тако расквоцала, као она швабска плавуљица? Али то је европска мода, као што је обичај да и старци љубе у руку жене и ђевојке, те због тога нешћеше им од нас нико завиђети том „рахатлуку" и уживању, — а најмање онај који је некада имао од срца порода; али ће их брзо узнемирити онај горје намрачени елеменат. Кап по кап, док и киша са силнијем вјетром поче засипати као из кабла на шипуре, ики штоно Талијани рекиу, 1етрога1е, а муње и громови ночете се укрштавати вшпе нас. Сћука смо се готово сви у освјетљену салу. Међу нама бијаху и два висока путника: Гамал-Али-паша (васпитач Кедивових принчева) и Тонино-паша (министар дворске церемоније). Шњима сам се познао још у Бечу, у хотелу метропол, кад су смјестили у Терезијану два Кедивова сина, пак то познанство још боље у Трсту свезали, а на „атеш-ђемији" јаранство и дослук побоље потврдилп. Старац Гамал-паша, ма колико да је тврдовјерац, и све што се догоди у свијету, приписује судбини, (хоџе и дервише Турци некриве у малерима као хришћани своје законоше), и пак у сали поведе ријеч о великој олуји, и горњијем круповцима „Хазрети Алије", на које му из дружине један рече: „Небојте се Екселенца, горје на крову имамо три каламите, — муњевине, па ваљда нећемо проћп горе, него Јахта грчкога Крања са 4. оџака, с којих је киша и олуја садрла бијелу боју." -— „Химшала" — ако Бог да, тако ће бити, одазва се Гамал-Паша. Не знам, је ли он те ријечи подпуно и изговорио, а нешто тресну на вапору, који се прилично наже, да једва остадосмо на ногама. Са јужне стране конопци на крову, и под њима дрвене пречаге и разапета платна, вјетар искида, и онако све у маси баци на сјеверну страну. Нод командом капетана још изпресијецаше неке конопце, и доста с великијем трудом матрози једва истеглише

из воде мокра избуцана Лглатна, с чиме се већ и вапор исправи. Ко би страшив, прилично се поплаши, а ваља истину рећи да смо се и сви тргнули изненада, док већ виђесмо, да нема погибије. Највише се препаде Гамал-Паша, и да умједох, садио бих му летеће зрно ради страве, јер му још жао бјеше мријети, ма и стар био. Он се развика на вапору великијем гласом као зла свекрва на снахе, кад се због непажње догоди у кући штета нечесова; па ваљда мислећи, да му је капетан Лоидова вапора нека подчињена „раја", пли евнух, озбиљно га прекори, и то јавно пред свима: „Зашто нијесте раније заповједили, да се платна савију, него сте их — за љубав госпођа — оставили, до овог случаја, да у мало сви не погибосмо?! Ту пашину галаму неко осуди, а неко и одобри. Капетан му се примаче ближе, пак ће по Француски, а иронично: „У вашему „Курану" пише: „да нема смрти без суђена дана"; па ако је „еџел" или судбина, да ваша Екселенца баш овдје данас заглави: то онда, на што ваша вика и љутња, кад то мора тако бити по судбини ?" Паша нешто прогунђа у себи, ваљда као пријетњу, да ће га тужити Кедиву, пак се онда уклони у Кабнну. Наиједио се па није шћео ни вечерати; а мислим да с капетаном није више ни проговорио до Александрије, осим ако је при растанку заискао које опроштење и пардон, што ја нијесам видио. Вријеме се брзо разгали и таково смо имали све до краја. Те ноћи еретосмо Лоидов вапор за Тријест, па на тихој ноћи, а на мору, ђе невидите ништа, него небо и воду, бјеше лијепо виђети, како су три метка ракетла поздравља један другога, и желе сретно путовање преко морске пучине. (Наставиће се.)

Пешто о парохији Парохија Трниннћ бријег добила је то име од вајкада т. ј. још од оно доба, кад су наши стари Срби доселили се из Херцеговине, и то приповједају наши стари, да су слушали од својих пред старији, да је само једно племе доселило, које се звало Озгорастовићи. У овоме племену бијо је један најстари кућни старјешина именом Радан, који се оженио са неком дјевојком којој је било име Роква. Но послије неког времена ова његова супруга разболи се, те у болести остане саката, тако, да није већ тако рећи могла макац с постеље. Роква допусти своме мужу Радану да се ожени са другом, што је овај и учинио, и Радан се ожени са неком дјевојком, којој је име било Трњина. Зато је дознао тадашњи владика, те пође низ Босну и позове себи Радана,

Триинића бријег. да га нита: како ће се он оженити, а још му је жива прва жена? Радан све каза, шта је и како је, т. ј. да му је Роква његова супруга допустила, јер је она осакатила, па неможе ни с мјеста макнути, те јој нема тко већ ни измета (послуге) чинити. Владика кадјевећ то и Рокву испитао, и увјерио се о њезиној болести, онда збиља и допусти Радану да се вјенча са Трњином. Народ приповједа, да су сва племена Роквићи потомство од Рокве ирве жене Раданове, а Трнинићи од Трњпне, због чега се и прозва Трнинића бријег — парохија. Село пак Дрвар, које се налази у овој парохији, добило је то име због воде Дрваре, која тече управо кроз средину села прозваног Дрвар. У овоме селу налази се гробље у коме