Дабро-босански Источник

Стр. 72.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Вр. 5.

из далека посматрајући, муж влада, јер његова снага и његово дјеловпње, јаче се маииФестира ј (очитује), јаче упада у очи; дочим снага женина, њезино еуд.ј еловање у брачноме животу више је ирикривено, њезино је дјеловање тајна, али у у евојему позиву, у својој СФери нпје слабија од мужа у његовој. Она ради у понизноети, али не ропски, она понизно гледп уз јачега, нризнаје радо мужевљево надмоћије, и гледа на мужа еа страхопоштовањем, јер је тако Бог наредио. ЈБубав, која поетоји између мужа и жене, уздпже апостол Павао и над оном спрам оца и матере, кад говори: Т о г а р а д и оставиће ч о в ј е к о ц а с в о ј е г а и м а т е р, и п р илијеппће се к жени својој и биће д в о ј е ј е д н о т и ј е л о. Т а ј н а ј е о в о в елика (ст. 31. 32.). Само је уснорећује са љубављу спрам самога себе, која је љубав уједно у најсавршени облик љубави снрам ближњега: Т а к о с у д у ж н и м у ж е в и љ у б и т и с в о ј е жене к а о с в о ј а т ј е л е с а; ј е р к о ј и љ у б и с в о ј у ж е н у, с е б е с а м о г а љ у б н (ст. 28.). 5. У првој посланици Солуњанима (4: 2—8.). ГГошто је апостол упозорио Солуњане на оно, што им је он потанко и на основу Хрисгових заповиједи усмено казао (ет. 1. 2.) наставља: Јерје ово вољабожја, светост ваша, да се чувате од блуда, и свакиод вас дазна држати свој судусветињии у ч а с т и, а н е у с л а с т и ж е љ а, к а о и незнабожци, који не нознају Бога. Јер Бог нас недозвананечистоту, н е г о у с в е т о с т. К о ј и д а к л е о д б ац у ј е, н е о д б а ц у ј е ч о в ј е к а, н е г о Б о г а, к о ј и ј е д а о с в. Д у х а с в о ј е г а у в а с (ст. 3—8.). Истичући светост и чистоту супрот прекомјерним понудама поганскога свијета, није апосгол мислио тијем наметнути Солуњанима безбрачни живот, него је хтјео, да се уздрже од онаковијех страсти и жеља, које су противне божијему поретку у браку; за то им и наглашава, да познају Бога и његову вољу. 6. У првој посланици Тимотеју (2: 9—15.). — За вријеме апостола Павла жена бијаше у

друштвеноме п моралноме животу са свпјем понижена; но у некпјем хришћанскијем круговима почиње она већ више мислити о себи и тежити да се еманципира, те да се издигне п над оном виеином, коју јој је аноетол Павао у својој носданици к ЕФесцима означио. Тај покушај женин сусрета нас, осим у нрвој посланици Коринћанима (гл. 11.), још и овдје, у посланпцн к Тимотеју, еиископу еФескоме. За то апостол пише: Жене у п р истојном о д и ј е л у, с а с т ид о м и по ш тење м д а у к р ашавајуссбе; н е н л е т е п п ц а м а н и з л а т о м, и л н б п с ер о м, н л и х а љ и н а м а скупоцјен н м а, н е г о д о б р и м д ј е л и м а, к а о ш т о с е п р и с т о ј и ж е н а м а, к о ј е с е о б е ч а в а ј у н о б о ж н о с т и. Ж е н а н а м п р у д а с е у ч и с а с в а к о м п о к о р п о ш ћ у. А л п ж е н и н е д о п у ш т а м, д а у ч н н п т и д а в л а д а м уж е м, п е г о д а б у д е м и р и а. Ј е р ј е А д а м н а ј п р и ј е с а з д а н, н а о н д а Ј е в а; и А д а м с е н е прева р и, а ж е н а п р е в ар и в ш и с е н о с т а д е преступнпца; али ће се с п а с т н рађањем дјеце, ако останеувјери и љубав и и у е в е т и н. и с' и о ш т е њ е м. — Као што се види, сад аностол Павле нолази средином. Прије имао је муке, док је подигао жену са низине оне друштвене и моралне, а сад се труди, да сузбпје неоправдане тежње женине, п налаже јој, д а б у д е м и р н а, идасеучисасваком п о к о рношћу, јер ће за то она богато бити награђена раЈјањем д ј е ц е, ако т. ј. остане у вјери и љубави и у еветињи с' поштовањем. Тијем ће заслуга жене као матере, изгладити њезину слабост и кривицу. 7. У посланици Јеврејима (13:4.)— Овдје говори аностол Навао своју закључну ријеч у заштиту брачне светиње, и опомиње нодједнако и мужа н жену на светињу њихове дужноети: Ж е н и д б у д а д р ж е свиучасти, и п остеља жеиидбена д а б у д е чиста; а б л у д и и ц н м а и и р е љ у б о ч и н ц и м а с уд н ћ е Б о г. (Навтавиће се.)

Наше вјероисповједне школе. (Види 1 II 2 број „Источн II ка" 0. Г.)

III.

„И у данима најтежег искушења, одржавају ј свакога човјека у жпвоту уздања и изгледи још на љенше дане" .... Међу данашњим образованпм народпма нема ваљда сад већ више ни једнога, који се не труди, да очува своје народне особине, и који не залаже сву своју снагу, да се у духу својих народних

осооина развиЈа и напредује, а да не тежи оиет и за тим, да присвоји себи све оно, што га нитоми и оспособљава за живот напреднијега времена. Радоена та појава виђа се изодавна и код нашега српскога народа, виђа се у разноврсном његовом дјеловању, на и у његовом школском животу. У колико човјек више тежи, да што боље проучи иаше школске и друге животне ирилпке,