Дабро-босански Источник

Бр. 5.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 73.

у толико се више напаја одушевљењем п милином 1 неком, — е је ннак наш народ свјеетан себе и свог положаја, њему је његова света православиа црква и вјероисновједна школа за срце нрирасла, увиђа у њој једно од најмоћнијих средстава, којим се постизавају многе културне задаће н чувају сви нретсжнији пнтересн народа свога п његових особина, — на је не !>е тако лако напуститн. — Тврду нам ту наду улијева његова дошљедност. његов челнчии карактер, па нас и одушевљава за овакове пзјаве. И збиља, скоро да нема у далеком свијету народа, који бп био тако племенита срца и тако милостнве и издашне руке своме и за своје, као што је наш српски народ. У књигама и на листовима нашијех народнијех пјесама наћи ћеш томе безброј примјера, а свн нас увјеравају, дајетоСрбину својствено од како га је на овоме свијету. За највеће задужбнне сматрао је Србин у старија времена: „нахранитп кљасто п слијспо" и „подпћп цркву и манастир," а у новије доба придодао је к тима лијеним осјећајима срца свога још једну велику и узвишену цијељ, да задужбином својом поучи незналицу, да рашнри и распростре впдјело и науку мећу браћом и синовима рода свога, јер је впдјело и знање највећа моћ у данашњем свијету. — Ирвима двјема врлинама нашега народа е да ће се нридружити и ова трећа у овијем, као што је и по осталијем крајевима Српства, па да се и овдашње наше школство осигура у славу и вјечаи сномен својијех завјештача, а на свеопшту нашу народну корист. Кад већ с највећим правом оно ирипиеивасмо и нриписујемо и највећу важност нашим српеким вјероисновједним школама, онда није доста то да само признајемо, пли о томе пишемо и говоримо, већ нам је нријеко нужно, да пх као такове што свестраније и потномажемо. Кад за часак сметпемо с ума идеју о модерном урећењу школа у напреднијех народа, па се осврнемо на наше садашње н дојакошње школско стање и уређење, онда мора сваком иријатељу наше народне просвјете да се голем терет навалн на душу. Наше школско уређење засијеца заиста врло дубоко у све гране нашег народног живота, и кад би се својскп ишло за његовим уређењем, како би то интерес његов и народни захтијевао, чонда би требало великог нолчртвовања и нрегоријевања, дакле одлучне снаге и моћи, па да се изведе онако, како би то жељети било. Одлучна та снага и моћ јесте материјално осигурање нашијех народнијех вјероисповједнијех школа и њихово морално унанријеђење. И ове двијс чињенице морају да стоје у узајамном односу; у нротпвном случају не само да школа неби одговарала нозиву своме, већ би штетоносна била и онима, који се у њој васпитају. На жалост морамо да напоменемо, дајекод нас и једна и друга ова страиа још увијек у назадном стању. У колико је нрва заступљена,

казује нам ностојећи број школа, који смо ми већ истакли, а да не спомињемо за сад још и све оно друго, нгго овамо спада. Друга, морална страна, стоји нам саразмјерно далеко горе од стране материјалне. Она је без игдје ичијег старања и контроле понајвише и у главном сама себи оетављена ; на извјесним мјестнма иовјерена је нросто савјести учитељевој, а на другима опет унрављају и с њом н с учитељем ноједине личпости дотичнијех општина, одиоено школскпјех одбора, било то по савјести и убјеђењу, или опет но вољи и расположењу сноме. Но ми пмадемо у овијем крајевима опет и таквпјех установа, које на себи носе имена школе п учитеља, а нијесу у правом смпслу ријечи ни једно нп друго. Те установе виђамо но многима мјестима (селпма), гдје онштнне нијесу уређене, или никако и не иостоје, на је школа са неколико, наравно мушке дјеце различита узраста од данас до сугра смјештена у којој сељачкој кући. Учитељ може да буде овдје сваки онај, који тек да зна штогод отнојати и ма и срицањем читатн буквар и часловац. Што је јеФтинији, то је бољи; задовољава ее с оним, што му се да, на ма се то само и у прехрапи састојало. Имали смо прилику читати н свједоџбу једну издану н потписану од таквог једног наставника, која је била овако изражена: „Н. Н. је код мене учио и добро научио." — То су нашн путујући сеоски, или т. з. „планински учитељи." Установа ова вриједна је сиомена у толико више, што сад за сад не можсмо нп да иомпшљамо на ваљано подизање н уређење школа и на овијем мјестима. Савјесги учитељевој остављене школе данас нам најбоље стоје, н о њима можемо еамо с похвалом да говоримо, што такођер нећемо нропустити, а да нс сноменемо на евоме мјесгу. Осталим нак дијелом напшјех вјероисновједнијех школа управљају већином невјеште руке, руководе пх онако, како им се свиди, неимајући никога за леђима, ко ће да нм кажс, еје ово добро нли зло учињено. С тога су се у ове школе многе злоуиотребе увукле, које их из темеља руше, ма да су многе од њих и материјално осигуране, да би могле добро да нанредују. Учитељ, који донадне у оваку школу, обично једва чека измакнуће школске године, па да се раскрсти са оваком школом, ако је већ раније не остави. А како п не ће. Ако држи иоле до свог достојанства, не може се робом да начини, или да трпи које каква неумјеена командовања н прсбацивања од појединпх чланова онштине или дотичног школског одбора. Њему се, био он бог зна како спрсман, пропнсује наставни нлан, нословни ред (број и распоред часова школских) и др.; натурују му се који нут такова недагошкодидактичка начела, која су нротивна начелима садашње пароднс школе, ако му се већ изрично не нропшпе, да се пма строго држати „Руковође Пе.тагнћеве." Одмора у овакој школи између 10.