Дабро-босански Источник

(Јтр. 146.

Д.-В. источник

Бр. 10.

Српско пие „Има очи, а не види." „Ћорав код очију." Нар. ријечи. Зар нпје љенота н б.тагодет знатп читатп и писати; на још, чисто, јасно, разговпјетно, па, богме, п паметно?! Помислимо на онога који не зна ни име потписати, који не зна нн словца прочнтатп; помислимо на таког, па ћемо се чпсто у срцу зарадоват, што нијесмо као таки, што ннјесмо: ћоравн код својпх здравих очију. Мора човјек жалити таког човјека; зато је црква, школа и држава обрнула велику пажњу на то, да што мање буде н епиемених људи. Како ми Срби у овим крајевима стојимо са нисменпм и неписменим људима ? — То се разумије врло хрђаво, ие само на селу, ђе не бјеше могућноети за учење, но н у вароши. Можда ћу овђе иогријешити, ако кажем да ће нас све мање бивати писмених ћирилицом; јер, рекао бих, журно наглимо за туђинштином, а забацујемо ћирилицу, која је чисто натна, и која мора бити наша, ако хоћемо најприје сриско-православним путем да корачамо, на пошље и другим. Нико није протпван много иисмености, многојезичности, алп пема тога образованог народа који свој језик и писмо не уздиже високо, и који га, шта више, не би желио и другом натурити. Зашто, да не будемо п ми тај народ, ако не у свему такп, а оно зашто да не будемо љубнтељп свога н иоштоватељи туђег ?? Тако је заиста оправдано са сваког гледишта ; тада нам се никако не може принисатн пристрасност. Шта више, тиме доказалн би да смо чврсти, те да ко не покуша нападај на српекп језик и на српско иисмо. Колико нас има по варошима, који баш можемо, којп узимамо српске књиге и листове? Врло мало. На жалост морам рећи. да их има и такнх српскнх синова, који су нешто мало на страни учили језик и надрли књигу туђу, те нм је као ионижење узети у руку српску књигу и сртгоке новине. Ови ће бацитп камен спотицања српској књпзн, овп ће оћератп српске књижевнике у просјаке плн у туђе таборе.

№0 — СЛОВО. Овако радећи, шта чека књигу, српском руком иаписану, ерпским духом задахнуту —• нек ми одговори онај Србин коме су скупе српске књиге, те кунује њемачке или латиницом штамнане, који ие може нотрошити на српску књижиицу, читаоницу, књпгу и новиие, јер му не преостаје иза — балова, каФана и иомодних хаљина, нек ми одговори онај млади Србпн и млада Српкпња, који су заболн нос у њемачке и друге романе. — — Треба да се освијестнмо, те да иођемо стазом сувременом, стазом која нас не одваја од својих п од свога! — Љубитп од срца своје и усавршавати своје, неће иослужити омрази на туђе, као што неко мисли; јер, ко не научи своје љубити како ће туђе; ко не зна себе, како ће знати другог; ко не ради себи, како ће радити другоме?? Нашп пјссиици пјевају, иапш књижевпици пишу, али многи њнхов рад у рукопису лежи; чекају да им тај рад у1)е бар у подлистак којих новина. — Велпте што књижари не предузимају. Јест, тако многи мислимо, а не помишљамо, да смо ми купци баш ми они, који радије обогаћавамо ту|е књижаре, који радије читамо туђе књпге. Одавно се вели : „на млађнма свијет остаје." Нема тога родитеља, којп би се иаљутио, кад би чуо да му ко сину пред њим, рекне: „да Бог да бно бољи човјек од баба!" Све је то тако, па ипак многа наша ђеца остану слијепа код очију а саката код руку својих. Зашто је то? Наше „чике" обогатише дјечију књижевиост, па нпак наша дјеца не налазе на дому својих листова, својих књижица; иаша књижевна друштва потиором народних добротвора почеше издавати „књнге за народ", па ипак нам Србин чује и не чује за срнску књигу. Шта велимо на то?! У себп самима тражимо спас и нропас-т! * * * Ово неколнко мојпх ријечн управљам и на старо и на младо, са жељом, да при-