Дабро-босански Источник

Бр. 10.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 147.

љубим Србина ка учељу писма — српеког тшсма. Нетреба „вилозовирати", ио чнсто, просто и јаено разговаратн, на ћемо се разумјетн преко свију поља и планина. Са договарањем, савјетовањем и узајамним потпомагањем иде се наиријед, као што Бог заповиједа, а са стојањем пде се, ираво зборећи — натраг. Овако немојмо јер имамо могућности, да не стојимо, но баш примјетно, да корачамо нанријед. * * * П и с а ње, нраво је разговарање. Гдје би ја отшиао оном у Биоград и Ннш, оном у Прнзрен и Прилии, оном у Дубровник и Цетиње, оном у Новисад и Загреб, и свакоме у уво казао ове моје ријечи. То не бн, можда, никад могао учинити; а овако нисмо, српска шара, разносе по српству; донесе пред очн сваком — хоћу рећп ономе који је научио путовати по редовима српске књиге. — Бог је човјеку дао моћ усавршовања, те се свачему довије, те се и у томе довио, иа не мора, нутујући за неку малу ствар, трошити „бијеле паре", него нх може сачувати „за црне дане." — Хартпју, мастило преда се, а перо у десницу, па пиши што знаш! Тако је то, али ко зна како то иде. Зато и јест баш задатак нас писмених, да се потрудимо те да мање буде међу нама неписмених. Српско иисмо, сриска слова, није тешко научнти, јер — што чујеш то пиши. Истина, у јужном српском говору чују се неки гласови, којп иемају своје знакове у српској азбуци, али их је врло мало, на и рпјечи са тим гласовима нема много, те то неће сметати ни најпростијем грађапину, да свог сина код куће не научи читати и иисати.* Нма земаља, ђе се сва осцовна знања иоложе у родитељској кући, код матере. У тим сс земљама заклиње млада, да ће дјецу своју учити читати, ппсати, рачунати и Богу се молити, на које дијете тога нема родптељи му н е д о б и ј у п р и чес т. Зар не бп нашп роднтељп моглп бити на дому учптељи : чптања, писања, рачунања и вјеронауке ? Немају кад! Јест ; од велика •ћесатлука. Зар це би наш свештеник мо-

* Сјекира, изједи, еједи, ејутра, сјевер итд.

гао у бисагама поннјетп у село који букварић, те га дароват чобанчету, па га приликом у истом поучит? Имао сам прилику чути, да то чине, жандарп, Финанци по селима, а да и не спомињем Фратре, али само са латинским букварима. — Ејвала пм, труде се. Сад се запитајмо, шта нама смета, да тако не чинимо? — Немарност, лењост и још нођешто. — Имао сам прилику виђети у сслу ђе једно сељаче, које је у вароши служило и научнло чптати н писати, научи на селу но неколико чобаичади из свог буквара по мало читати п писати. Промислимо, сада, коликО би ми на том путу користили пролазећп кроз народ. Запста доста и доста ; али — н е с ј е т н м о се своје дужностн. Читање и иисање је срество за ноуку. према томе и излази да „без алата нема заната", да без знања, писања и читања не може се доћи до што већег знања. Читањем се све сазна што су паметни људн смислили и на хартију ставилн. Треба труда па да се нешто научи, јер се и вели: „без муке нема науке." Све се може, кад се хоће, кад се има тврде воље. Ми сви знамо, да печена шева у уста ником не улпјеће; па кад то знамо, то и заннимо из петпиј ех жила да што бржим иутем ућерамо нечену шеву у своја уста. Плод свога рада много и много је елађп од плода са туђих леђа скинута. — Еад сам ја носпо ручак оцу на орање, н кад сам чувао телад по пољу, нијесам могао знати да ћу кад знати читати и штогод написати; па данас, хвала Богу и оиима који ме у школу упутише п у њој научише, чини ми се могао бих бптп „ћатиб" код кога год хоћеш. Ето, тако напријед па се може доћи до печења, јер „не зна нпко, шта се коме иза брда ваља." Истина учење не иде сваком подједнако, неко учи брже неко лакше. Данас нма слијепаца, којп читају; данас пма без руку људи, па пишу: и ти науче. Кад на оваке људе иомислнмо онда нам изиђе јасно нред очи разговор преблагога Христа са својим апостолима о слијепом од рођења, који се роди, да се на њему