Дабро-босански Источник

Стр. 6

Д.-Б. ИСТОЧЕШК

Бр. 1.

пошл,едице, које дотичним лицима припадају као супрузима у грађанско-правпом животу. д) држава не монсо принудити цркву, да одобри и призна такове бракове и брачне законе, кјји би могли повриједити њезину догматпчну п моралну страну, било то приликом .склапања брака, брачног жив .Бења илн брачног упиштења ; ђ) не треба држава да утиче на савјест човјечнју, те да нрннуђава човјека, да зак.Бучн брак, плп да се раскине брачна веза, или да га

упућује на прописе туђе цркве; особито у смијешаним браковпма, не треба, да принуђава родитеље, да крсге и васпитавају дјецу у оппј вјери, коју она подржава као владајућу. е) свакој је вјер<'кој странци од невоље, да законитијем путем тражи помоћи, кад је увријеђена позитпвним грађанскнјем законима, или, кад је њезино право забачено ц подређено праву другс вјерске странке.. (шигпшчћ« се)

Смијемо «1и иападати свештеиство ?

Ово ће питање бити чудновато ономе. који у нашем народном свјештенству гледа нстпнске борце за в1'еру и народност; но ја га и не постављам онима, којн то у нашем свјештенству гледају, него оннма који нападају на њ безобзирце, гдје могу и не могу, па често и за своју сопствену погрјешку. Ја овпм нећу нп то да кажем, да нема ни такпх нападача, којп бн хтјели као прут преко кол.ена, да од нашег старог свјештенства одмах пзлију, као нз калупа, ново н напредно свјештенство. Премда сам увјерен да би онп исти букачи на свјештенство бнлн нападачи п на то „напредно" свјештенство, јер не би могли трппти да им пред носом уживају сластн каФанског живота, место мирног и побожног жпвота кога огромнн број нашега свјештенства проводн данас. Свак је данас обрнуо озбнљан поглед на наше свјештенство, од највећпх чпнова у земл.п па до најмањег грађанина. Не смијем рећи да су тп погледп у злој намјерп, зато ћу ја у овом нашем лнсту изнијети моје кратко и скромно мпшл>ење о томе : треба ли н смпјемо ли нападати на наше данашње свјештенство, и ако имамо право то чинити, у колнко. — Какав треба да је свештонпк у народу, у главно сам рекао и изнпо у чланку: „Свештенпк у Народу"; зато ћу управо овим чланком пстн допунити и то са же.вом да у главним цртама одговорим на по- ■ ставлено питање. Најприје ћу изннјети спрему нашег 'свјсштенства, за тим његово материјално стање, а најзад како му односпмо част на доиу п на другом мјесту.

— Са срећом прохујало је опо не давнашње доба, доба поповања п попл.ењу за новац; прошло је доба мрака; сад смо на впђелу, можемо се слободно догледатн, јер нас водс истом Срби Архппастпри, пријател.и и учнтел,н наши н народни. Дакле стало се на пут поповању п попљењу за новац, наступнло је доба да се, у том погледу, кројп народу капа нс без мјсре и без њега по са мјером п са његовнм знањем. Нећу рећп да не уђс по која погрешка ; но ночим је „свакп почетак тежак" могу сс те погрешке лахко испричат, те н нреко њнх олахко прећи, а у будућностн у нади смо бпћс пх мање п мање. Не остављајмо да их поправља опај најпозватији, но н мн мало позвати. Нек само свјешт&нство једном одважно скнне са себе тамне пјеге, а нск не чека док му у њнх Архпјерсј прстом упре; нек општсство са првенцпма п Оеталпм народом не одбпја од себе своје свјештенство, јер у протнвном елучају, т. ј. ако га одбпја, сурвава га у дубљн и дубљп понор иогрешака. Дакле, ,свн на посао, на да не буде: „куд је наше, свуд је лоше". Неколико наших намастира, задужбнна нашпх српскнх владара, бнли су у сгаро доба а с малпјем у новпје п у најновпје, школе нашега свјештснства. Ко је дакле хтјсо поповатп он је бпо ђак код ког попа илн у намастиру, а свп пошљс нлп прије рукоположеп,а вјежбали се у свјештенорадњама по намаетпрпма. По томе цпјело наше иостарпје свјештенство влада са опаким п оноликнм знањем, штогаје могао добпти у намастнру из црквенпх књига. 0 свјетском