Дабро-босански Источник

(:т[>. 2 Притецимо једаи другоме у помоћ ради уиапређења овог листа, ради уеанршавања у нашем светом и велпком позиву. Само узајамно, слошки и дружевно, иа ћемо тако бити достојни синови нашег народа а преставиицп патне свете цркве и српске школе, којима служимо и које су основ народном животу.

Вр. 1. На завршетку срдачно захваљујемо свима досадашњим сараднпцима, скуп:ваљачима, пријатељима п претпиатницима „Дабро-босанског Источника" и молимо их да нам и у будуће огоју братску помоћ не одреку. Уредништво.

Д .-Б. ИСТОЧИПК

Из црквеног нрава Пише Т. Алагић, проФ. 0 Б Р (Наставак в. бр. 5. Кад и како је установио Господ браккао тајну, да ли онда, кад је био на пиру у Кани галилејској (Јов. 2: 1—11.); или онда ; кад је у разговору са Фарисејима открио прави појам о браку (Мат. 19. 6.); или по васкрснућу својему, кад се јављао за четрдесет дана ученицима својијем и говорио им о царству божјем т. ј. о устројству цркве своје (Дј. ап. 1: 3), јеванђељс не спомиње, као што не спомиње ни многа друга дјела, која је Христос учинио (Јов. 20: 30; 21: 25) Но, што из списа апостолских, што из свештеног предања дознајемо, да је брак као тајна постојао још од почетка цркве, и да по томе води свој постанак од самога Исуса Христа. Св. апостол Павао у посланици својој к' Ефесцима (5: 22—25.) заповиједа, да жене хришћанске исто тако слушају своје мужеве, као што црква слуша Христа ; а мужеви да љубе своје жене у толпкој мјери, у којој је вазљубио Христос цркву. И по томе баш, што супрушка свеза значи свезу Христову са црквом, по томе одношају и јест тајна и то велика тајна (5 : 31. 32.). Ако је брачна свеза двају лица у хришћанству заиста по самој природи тајанствена слика везе Христове са црквом, а свеза је Христова са црквом без сумње пуна благодати и светости (Јов. 1: 1 4; Еф . 5: 25.), то треба претпоставити, да се и брачна свеза у Хрпшћанству освећује и свршава благодаћу Христовом кроз неку тајну. — На другом мјесту (1. Кор. 7 : 39 ; ср. 1. Тим. 5: 14.) ап. Павао говорећи о удовицама, допушта им, да се удају само у Господу. Израз само у Господу са свпјем природно наводи на мисао, да је још за апостола хрпшћапски брак за разлику од

п црквене нраксе. богословије на Рељеву. АЕУ. (11.) од 1888. год.) другијех брачних веза ван хришћанства, склапан у Господу, или у им'е Господа, т. ј. да је био дјелом вјере и цркве, и према томе освећиван је средством неког видљивог свештенодјејства. Свети оци и учитељи црквени, чуварн апостолског предања не сумњаху ни натмање о овој истини. ЕВихова свједочанства могу се иодијелитп у двије врсте. Једни свједоче, да је брак дјело вјере и цркве, да се свршава и освећује судјеловањем свештеника и његовијем благословом; а други зову брак изречно тајном, у којој се даје благодат. Међу прве спада : Св. И гњатије богоносац. Он говорн: „Онима, који се жене и удају приличи, да се свеза њихова свршава уз епископски благослов, како би брак био у Господу а не из пожуде." С в. В а с и л и ј е в е л и к и : „Мужевп ! љубите своје жене, и ако сте били туђи једно другом, док нијесте ступили у брачно опћење. Овај природни узао, овај јарам, који је метнут на вас са благословом, нека вам служе на уједињење, вама, који сте били далеко једно од другог." Св. Григорије богослов: „И ако се нијеси још сјединио тијелом не плаши се од тога; ти си чист и пошље ступања у брак. Ја примам на себе одговорност, ја сам онај, којп прпдружујем, који приводим невјесту." Св. Амвросијемедијолански: „Ако сами брак треба, да се освећује превјесом и благословом свештеничкпм (Кат сит јрзпт сопји§111111 уе1ап1те васегсТоГаН е<; БепеДЈсПопе 8апсп6са,Г1 орог1;еа1; .... ГНекћоб': В1е кјгсћћсће Тгаип§