Дабро-босански Источник

Стр. 4

2. Црква позива својег освећ зног слугу св еш- 1 теника, да сврши тајну брака молитвама и благословом, онако, како је сама прописала. Али црква треба да штити свегатеника у његовој св. дужности, н да његовим своштеним радњама осигура успјех, достојанство и важност. Треба да брани брачну светињу и слободу било од самовоље појединаца, или од грађанских наредаба, које својим садр жајем не одговарају православном учењу. Но, да не дође до сукоба са грађанском влашћу и грађ. власт шњоме, ваља да судјелује при стварању грађанских закона, који се тичу њезинијех предмета, те да на основу православног учења каже своје мишљење у опће, а засебно у погледу брака, способности лица за брак, њиховог живота прије и пошље брака, услова, под којима може неко ступити у брачни живот. — Ако закони државни одговарају њезином духу, онда јој спада у дужност, да проповиједа покорност тијем законима, јер се држава мора сматрати као установа, власт, која је од Бога ?дана, и која такођер ради на религиозном и моралном напретку својих грађана, и која жели да су државл,ани мирни савјешћу својом. — Цркви су дана и средства, којима она иснравља" грјешника, те може га казнити и самијем искључењем из црквене заједнице. Кад се гдје поремети брачни живот, црква треба да га уреди и то преко својег свештеника и суда, који је за то нарочито поставл.ен. 3. У браку се откривају три момента: религиозни, етички или морални, и правни. Први и други спадају у круг рада црквенога, а пошљедни, по томе, што пстиче из значаја брака као основе друштва људскога, ушљед чега и утиче на правне одношаје друштва, па и сам подлежи утицајима својега значаја за друштво, спада у круг посла закона друштвеног, државног. — Ни један од овијех момената не стоји засебно, него су сва три заједно у истинској брачној свези (бсћиНе : БећгБисћ с1ез кћсћепгесМз, СИезеп 1886. стр. 349.). Црква и држава дијеле са свијем природно свој посао око брака. Рађање људи не спада нити у круг задатка црквеног, нити државног; то је посао природе саме. Кад природа сврши своје, онда религија прихваћа човјека и водп га у одношај и опћење с' Богом а црква рчзјашњава и утвпђује тај одношај ; држава пак уређује правне одношаје међу људима. Из овога а излазе три врсте закона, који

Бр. 1.

равнају животом човјечијим, па и његовпм брачним животом, т. ј. у колико је брак ствар природе, одређују природни закони; у колико је тајна(светиња) одређују божији п црквени закони, и најпошл.е, у колико је својина грађанског или државног друштва, одређују грађански закони. Брак је од великог значаја по религију; стога га треба склапати по вол,и божјој, онако, како вјера учи. Но, као што год црква треба да пази, да се очува религиозни и морални значај у браку, тако н држава треба да пази, на морални и друштвени значај брака. Породица је прототип сваке заједнице, даЕ-гле и за једнице лудске у држави. Преко мужа и жене и њихове дјеце долазе у блиски и правни одношај читаве породице и даљња покољења. У браку је будућност човјечанства у природном, религиозном, моралном и друштвеном погледу Држава треба ради својега опстанка и реда у својему животу, да рачуна са правилним одношајима брачних лица, јер су она, заједно с дјецом положена у темел. државној згради. Не може нп држава да предаје брак самовол,и појединих људи, или појединих задруга, јер интереси з аконитог и правилног друштвеног живота, јачи су од прелазних интереса појединаца, па и самијех брачника. — Како је брак по својему смијеру већ најзгодније средство за унапређење свестраног човјечијег развитка, то се само по себи разумије, да држава треба да потпомаже брачну установу, и то не само ради данашњега, него и будућих нараштаја. 4. Како се односи црквено законодавство према грађанском с' погледом на брак, може се најбоље дознати из појма о црквеном и грађанском животу. Основ је црквеном животу религиозна свијест, а грађанскоме свијест народна, друштвена. Религиозна свијест пониче из онога, што је времено к' ономе, што је вјечно; а грађанска из одношаја онога, што је времено, земаљско, према, својој непосредној и најближој цијели. Као што год религија и црква почивају на божјему откривењу, тако и грађански живот и држава, почпвају на хисторијском развитку народног живота. Црква и држава јесу заједнице, које са свијем близу једна другој стоје; обе уче и ваепитају једног и истог човјека; обе теже за добром својих чланова; али свака има своју полазну тачку, своју цијел, своја средства. Ни црква ни држава не могу бпти равнодушни

Д.-Б. ИСТОЧНИК