Дабро-босански Источник

Стр. 74

Д.-Б. ИСТОЧНИК

На парастосу царевића Тужни и поштовапи зборе! Као гром из ведра неба и као највећа катастроФа, што људе постпћи може, и то најгрознијим случајем, тако је и глас да царевнћа и крал.евића РудолФа, једтшог сина, наду и дику милостпвог дара и краља Франца ЈосиФа I. внше међу живима нема, поразио и у црно завио сав владалачки дом, а прптом и све народе Аустро-Угарске монархије. Кобни и жалоснп тај удес, догодпо се у прошлу сриједу у Мајерлпнгу, код Бадена, куд је краљевпћ на дан прнје отишао био да лови. Глас о тој грозној несрећи и по свакога у држави тој жпвећег неописаној и не накнадимој штетп доставл.ен је одмах Изиховнм Величанствима, а тако и високој Му супрузи у Бечу, те је тијем поводом настала туга н највећа жалост у царском двору, а тако у свима уредима, радњама и мјестима. Сво радње, вијећаља, преставе и сви пословц престали су а само је свако с највишом пренеразом занесен био у туробне мисли и сажаљење. Иа не само Беч — пријестолница царска да оплакује грднн губитак но сви народи просграног Тог царства тугују и жалостнпм знацима своја осјећања исказују, па тако исто и сви јевропски дворови своја саучешћа тим поводом од срца изјављују. — Међу свима тнјем милијонима саучесника., стојнмо п ми у окуппраним земљама и придружујемо се оста.шм народима, те са срдачним тужним изразом хоћемо да будемо учесници тога плача и те опште државне жалости, која се доиста рпјечпма исказатп не да. А и како не, кад је блаженопочивши царевић једннац царски, сва нада и нонос високих владара, будући цар Аустријскп, уздање и днка свију држављана, вијерни супруг, милостиви родитељ и толико љубљена личност не само у својој држави, но и у страном свијету, који га јс са највпшнм почастима свјетским свукуд дочекивао, и чији се живот етз у најљепшем мушком

и краљевика РудолФа. добу у 31. години гаси, задавајући непроболну рану тугованку Њиховим Величанствима цару и краљу родитељу и царици краљици матери, којима радосних дана у Њиховом владарском срцу већ никада бити не може. Овдје се браћо и господо и нехотс запитати морамо; к кови је наш живот овдје на земљи ? — Он је у истини као цвијст, дим и роса јутрења. Одпте и видите, ђе је доброта, ђе радост, ђе младост, ђе ли очи п жпвот тјелесни'? Све је као трава увело — свега је нестало. Неумитна смрт не разбира цара ни војника, богата ни снромашна, слободна и роба, господара и елугу, него ли је свак њезин иљијен и свачије достојанство с ону страну гроба равно је и једнако. То знајући, нама смртнпм и не може се на пно, него ли својевољно предати се судби неумолимој на расположење — а ми на овој тужној и најжалоснијој данашњој успомени помолимо се топло милостивом оцу небесном, да умрлом царевићу милостив будне и као што га је на овом кратко-земном свијету као царског сина одликовао, величином, части, славом, достојанством и могућности између толико многобројнпх држављана, то да му тако и у вјечности подари мјесто међу евојим светим и праведним душама ђе није болестп, плача, туге и уздисања, но ђеје живот без краја. Милостива пак срца царско-родптељска Боже ублажи, Боже утоли тугу и жалост, и сам Твојом штедром милости учини, да таки грднн удар и губитак издржатп узмогну ! Во блаженом успоменп, подажд Господи усопшему рабу твојему јего ц. краљевскому Височанству РудолФу блажени ттокој и сотвори јему вјечнују памјат. Амин. (Говорио на парастосу у Бос. Градишци 24. јануара 1889.) Ст. Н. Давидовић, прото.