Дабро-босански Источник

Стр. 158

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Ер. 10

те се сваки грабио да му свету десницу целива, и да по коју са њим прозбори, а то баш није било тешко јер је његово српско и родитељско срце отворено сваком, а његова ријеч пупа љубави према ономе што је србиново привлачила нас је к њему да смо се налазили срећним што вигае са њим бити. Вјеру ти змддјем, да нам је милије било са њим виђење но што би ја овђен умио изрећи. Вријеме кишовито, те за вожњу по мору, богме, ружно ; но. фала Богу друштва је нодоста, па и ја помислих, шта буде свима нек Бог да и мени : чим на пут, друштва у пут, па „ни уби Боже мпмо свијет ни помози Боже мимо свијет." Тачио у 8 сати, из питомог Гружа, ипснувши једном, два пут, три пут, лађа крену и ми се обресмо на леђима сињега мора, које је обалу нашег српског приморја у Дплмацији баш доста изрецкало. Хајдемо, дакле све покрај ње, али молим, то није моја воља, но туда је ове лађе, на којој смо, прописан пут из Гр\ жа за у Стон. Прва станица, којој приспјесмо пошл,е повећег л,уљања на морским валима, јесте Трсте.но. Рекоше ми моји сапутници да се ту на Видов-дан носи кроз мјесго литија и обдржава велика слава, на мјесту ђе еу узрасла два „платана", која до седам луди не могу обухватити. И ако у том селу ни једне православне куће нема то свакога озбил.ног мислиоца, видовска слава у том мјесташцу опомиње, да је то чисто Србадија права; а нама је „брат мио, које вјере био!" Пошље мало подужег пловљења, ето нас у Л о п у д, по чијем се зидинама и огромнпм маслиновим горама може човјск увјерити, да је то мјесто некада била баш велика варош, коју су, веле, Млечићи разорили. У том часу, разорења и битке, једног јутра, рече ми један с десне сједећи, да је „освануло триста Вица (Евпца) удовица", а камо ли, колико је остало удовица другог имена. Иза ове станице прва је С л а н о , чије име само казује шта се ту некад радило; а друга је Шипањ, ђе се вриједним ручицама младих српкиња израђивала она Фина плава раша све док им швабска машина не преоте занат Пошље четири сата вожње, и ако нас је све пратила киша, и сат а и стомак казује:

близу смо подне, а и једва чеканог С т о н а, који се дијели на велики (од дубровачке стране) и на мали (од метковићке стране) —Ја не велим да би ту човек остао без ручка само ако има у буђелару, али морам признат да ми је баш мило било што сам би по зват „на со и хљеб," од г. спископа Петрановића, а највише зато да се наслушам пријатна, поучна и срцу приступачна разговора од стране сиједог старине, чија сама појава побу т ђује поштовање и ис крену оданост, Да је то истина, томе је доказ и то што га јс народ тога мјеста са својим парохом са звонењем дочекао и у свој храм доиратио, па и лијепо угостио; што је оиет очити доказ : „Братјемио, које вјере био !" Тако Србадио драга! нек нас вјера не лучи, јер нам у жилама тече једна братска и српска крв. Ступивнш у то мјесто, одма ми око запе за тврде зидине, које се превијају преко бријега ћа од великог до малог Стона, те одвојају с/гонско полуострво од копна далматинског; а на врх брнјега су куле и дворови, као и у великом н у малом Стону, ђе је сигурно сједила посада, која је чувала полуострво од нападаја са сува. Историјски је значај Стона и по томе важан, што је у њему била столица једног од сриских сиископа за времена светог Саве, а и порушена црква, као мјесто ђе је спископ обитавао, јасно казује, да је, то било православно мјссто, као и многи споменици ћирилпцом писани, и ако данас ни у једном ни у другом Стону нема ни једне православне српске куће. Ја само помислих, ови сури и зубом времена изглоданн зидови приповједаће дуго и дуго путницима, као и нама данас српску славу и величину; па тамап, што Бог да, и српски сложан рад уради. У великом Стону ручасмо, и пошле два сата одмора кренусмо у мали Стон и то што но веле „апостолски", ђе стигосмо за х / 4 часа. И овђен морам старца погледати, како и десно и лијево пружа своју дарежљиву десницу малим српчићима за ријечима: „Па нам се добро владајте, учите и од срца старије љубите и Богу молите." У овом часу поштовани Србенда Стево Врчевћ, син познатог у Српству Вука Врчевића, који такођер са конзисторијалнпм протом и ђоконом путује на свечаност са спископом, рече ми : „Наш ти старац, тако вазда ради !"