Дабро-босански Источник

Стр. 152

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 10

моћ њихова је човјечанска; збир догмата т. ј. учења црквеног и моралних иравпла, плод је човјечијег развића. Л човјек и његова душа јесу сл.едство материје, и то неки већи степен развића материје. Такова су размшплања и ироматрања, која често чујемо п сваког готов дана чптамо у разним новим књпгама и књижевпим листовнма. По несрећи пак ове мпслп нису већ својина појединих материјалистичних философз, као што је то негда било ; данас, мало не постале су оне својипа стотпнама хпл.ада људи. Материјализам и невјсрије, двоумљене п размншл,ањс данас је готов свуда у вслнкој модп. Жалосно је само што многи свијет без предходног испитивања стварп, а впше пута п несхваћајућп нн мало о чему је ствар, веома лако присвајају оваке убитачне мисли, и одмах само — пропзводе себе материјалистпма и присталицама овог или оног прпродослова, па и неразумијевајућн прави смисао учења тих природослова, вшпе пута тако изопачаваху ствари у свом нсзнању, да од предпоставака њиховијех стварју одлучне мисли; т. ј. за оно што веле безбожнички учнтељи њихови: „може бити да је так о," они то „може бити" тумаче, као да је било. А понајвттше ћете оваких изопачених мислп чути од младића, ко}п једва су нешто и то већином површно научплп у школама, па ево ти их сад наједанпут гђе знају тобож и схваћају све и сва на свпјету, па још и то: да нема т. ј. Бога, и то зато што га они немогу видити ни чути, ного да је сав овај видљпви и невидљиви свијет сама материја и нпгата више. Али није ни замјерити оваким од младостп угријаним главама; обично човјек у младости држи да он све и сва бол.е зна и боље разумпје од њему старијих људи, и да све п сва онако мора бпти и испасти, као што то он схваћа; па кад и он с.тигне њих у годинама, онда се и сам стиди вјетрогоњастих свој их у младо доба мисли. А да ли је бољи дух нашег времена, што се људских осјећаја, наклоности п жеља тиче ? На жалост не. Као што су данас мисли и посматрања материјалнстична, тако исто н наклоностп п осјећајп јесу материјалистичне; јер једно друго нагонн, „сорта сорту воли." Дух је нашег вијека наклоњен материји т. ј. тјелесном уживању. Мјесто духовних н моралних осјећаја : истине, правде, добродјетелности, братске

слоге и љубави, страха Божијег и побожности, којпма су се разликовали блажено почпвши наши предци у прошлим вијековима, дух пагасг вијека увео је све оно гато је свему том противно, једино да би се оправдало п бсз зазора врптило тјелесно уживање. Не велим, налазе се јога и данас — хвала милом Богу — неке велике душе, које плаите великим одушевљсњем за све што је добро, истннито н божанствено ; али већпна денашњега свијета одмла је себе тјелесном уживању, и немари нимало ни за Бога ни за душу. Веома би ми драго било, кад би се ја у том варао; али, као гато и сваки од вас то увиђа, само пзопачено понагаање већине данагањег свпјета даје ми за право у том. ГГогледајте само пажљнво како се данас живп т. ј, како људи жуде да задовоље своје г]1ЛО п трбух гато болптм ј|>лом п пићем, како да се најзадовољније проведу и забављају т. ј. да убију вријеме да им није дуго, као гато сами кажу, по механама, по каФанама, по театрима, коицертима и са лијепим друштвом у неким јавним кућама. које недопуптта светиња овог мјеста именовати правпм именом, и т. д; па ево вам људи г духа времена" са људским наклоностпма п жел,ама наптег доба. А да су те пепрекидне лудорије скопчане с' великим тротпком, ког није ни лако, особито у дапагпње врпјемс радом надокпадити, и да усљсд тога пропада здравље и имање, те се тешко закућене куће рас.кућују, веома лако п дјеца гладна, гола, боса и болесна остају на сокаку без икакве потпоре п наде за бољим, о том ттп бригеша; доста је само да се добро једе п пије и да се проводи вријеме у весељу у гјелесном уживању, па кад дође старост, онда ће тек п права памет у глашт, алтт узалуд, јер је већ онда касно. Видите сад колико је раставио зли дух данашњег времена оД доброг духа блажено прошлих вијекова. Тако дакле — љубезни мојн — ера у којој ми живнмо јесте најоттаснија; црнп облаци покрпвају нас са свију страна; ваздух, којпм дигаемо веома је окужен; земља ттод напнтм ногама колеба се непрестано п пријетн да нас прпје времена прогута п унигатн и тјелссно п душевно ; нетреба дакле да оклпјевчмо, него треба, да се својски договорнмо: како ћемо моћи доскочити овом убитачном злу нанајпробптачнпји начин. На то сад и прелазпм позивајући вас: да ме добро пратите п упамтите моје рпјечи. _____ (Наставиће се.)