Дабро-босански Источник

Стр, 244

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 15

и наклоњенима сваком доброчинству и родољубпвом дјелу, да би и ми иолучили иаграду бесмртне части и славе и од Бога и од људи. А еајединивши наш глас помолимо се заједнички

вншњему Богу: о блаженој успомени и покоју душа њихових и уекликнимо: к^кчнаА ПЛ/ИАТК, беемртних наших праотаца косовских јуиака, к'кчнаА иал!АТк, к'кчнаА пал\лтк, Лшињ.

0 суђељу на смрт Опаснтеља нашег Исуса Хрнста. ( Г ^1Л-»ТТГОТ1€1Ћ' \

IX. Одмах чим је изречена иребезакона пресуда дочепали су војници Исуса нзвели га у претор и пред народом који се у њем бијагае слегао тукли су га п ругали му се, па онда обукавши га у његове хал.ине одвели су га на губплиште да га распну. Ова грозна смртна казна распиљања уведена је у Јудеји од времена рнмског госпоства а вршена је нарочито над робовнма, убијцама, разбојницима, и тима сличним зликовцима. (Види ..Јеврејска Исторпја од Контогена" стр. 29). Оне, који су билп осуђени иа оваку смрт, најприје су шибали, па би их онда наћерали да самп носе свој крст до на мјесто казни. Па и „Спасптељ носећи крст свој пзиђе на мјесто које се зове Костурница а јеврејскн Голгота". Мјесто ово звало се с тога овако, што је било одређено за извршивање смртнијех казни. Оно је било изван града Јсрусалима, јер је јудејскн закон заповједао, да се смртне казни извршују изван „скииије", ковчега, заповпједи и светог града. На путу је Спаситељ малакеао, јер су му клонуле све његове Фпзичне снле, које су биле човјечанске, па пошто није могао ноеитп својег крсга до на мјесто казни, а војнпци навал.пваху. „И кад га поведоше даље ухватише неког Симеона Киринејца, којн иђаше из поља, и метнуше на њега крст да носи за Иеусом."

Кад су дошли на Голготу дали су му да пије сирчета које је бпло помијсшано са жучп, или вино у које су мијсшали измирне. Овака су ппва давали осуђенпцима на крст, да би их с њима опилн, да не осјећају болова при раснињању. Господ наш Исус Христос'окуснвши овог пнћа није хтио да пнје јер је хтио да им покаже, да хоће трезвен да до капи поппје чашу својсг страдања. Послије овог поскидали су с њега хаљине му, па су га онда распелн.

(Свршетак.) Три су била обрасца крстова : а) Сгих сар11;а1а, један дирек усправно мало нагнут а јсдан прско овога испод врха првога као + ; б.) Сгих 1т18за дирек усправан а изнадовог попрпјеко други, као овај ~; и в.) Сгих с!есизза1;а као овај XСпаситељ је распет на првом обрасцу крста. Сам чин распињања вршен је овако : Полагали еу крст на земљу а по њему одозго осуђеника, којег би затим прикивали клинцима или везали везама, па кад би га приковали или привезали оида би војници уздизали крст на ивицу јаме коју би најприје ископали, у коју би крст забадали. Изнад ивице јаме издигли би крст и онда пустили бн га да нагло пане доњим крајем дољс у јаму па би га онда утврдили п засули земљом. При падању крста у јаму и при утврђивању у земљи потресао бн се распетн а то би му потресање проузроковало силне и тешке б^лове. Распињање ]е вршено п на други начин: најприје би крст утврдили и кочнћпма заглавили у земљи, па би тек на утврђенн крст уздизали осуђенпка, којем би преко крста остраг везали ужетима руке, или би их клинцима прикивали. Плећа и мишице осуђепикове растезали би преко горњег дјела дирека па би их онда приковали клинцима, а ноге приковали би на доњи дио усправљенога дирека. Смрт би долазила са најужаснпјим бољама и мукама, руке осуђеникове растезале би се преко мјере а затим би се укочиле; најмањи иокрет тијела, руку или ногу, болови шибања, ране од клинаца што су пролазпли кроз жиле руку и ногу иа растезање жпла у удовима. све би то проузрочило страшне муке; ране пак »зложене сунчаној свјетлости и топлоти, или студени, на које би напали разни инсекти те би пецкали и уједали, прелазиле би у запаљење; ненрпродно стајање и некретање тијела заустављало је слободан ток у крвнијем судовима, пауз тојош главобоља, некретање,

глад, жеђ, неспавање, и иоетепено нестајање