Дабро-босански Источник

Стр. 248

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Вр. 15

проћерани су турски стражари, као и из Суторине, Вукаловића трешњевим топом, одма иза одјека прве невесињске пушке за ослобођење. „Јутрења" се бијаше већ отпојада, кад народ на јатима све више придолазаше из облпжњих села херцеговачких : Сврчуга, Петијевића, Бијељића, Крушевица, Пријевора, Лучића, и бокешких: Мокрина, Мојдежа, Каменога и Ратишевине. Сав народ, колико мушки, толико и женске, чпст и лијеп по народну обучен, по што се је дивио тим красним српским врлетима, док се је на њих попео; по што је целивао и Богу се помолио — сједа испред црквице на свјежој хладовини, одкле разматраше чаробну околицу, над којом се високо попео. Свештеници започеше свечану литургију. Старији заузеше мјеста у црквици, а остали испред и око црквице. Од природе лијепи, к тому и углађени глас попа крушевичког Васа Новаковића, нотално одговарање божанствене литургије побуђиваше у слушаоцу необпчну дубоку побожност. Иза св. еванђелија поп Васо прочита пастирицу В. преосвештеног А. Е. Митрополита СераФима, а посље „ггричастна" поп Ј. Лазаревић својом „рпјечју" наведе послЈедице неслоге на Косову, цртајући њен зли плод уопће — у друштву, дому и т. д. Иза св. Литургије поп Васо такођер својим говором, пуним побожности и истине, нагна присутне, да се одушевљеније помоле Свевиптњсм}и придруже св. молитвама. за упокој „за и ское отечестко погикши\-к коек на крани косокскои". Одма је слиједило опијело, свечани парастос, да свечанијега до сада православни свешгеник није опојао. На оближњим нрквама чујаше се непрестано мртвачко звонење, које се тужно нашим горама распростираше, и Србина у срце дираше. На сред црквице био је прекривен црним платном један сто, на коме се виђело: кољиво, крст, св. Еванђелије и четири воштанице. Уз тај црни застор бијаху прислоњене гусле, обавите ловоровим вијенцем. Три свештеника, у црним одеждама обучени, појаху опијело. Народ, тронут, пун побожности, држећи воштаницс у руци, придружио се св. молитвама и срдачно се Богу моли за упокој косовеких јунака, завршив тај свечани парастос, тај лијепи обред нашег светог православља са „вјечнаја памјат" мученика и јунака косовских у народу српскоме. —

* * * Већ је дванаест било превалило. Раздијели се народ на помање хрпе, да се мало утјеше хљебом, сољу и капцом црвенике. Неки отидоше у најближа села, (што и ја учиних), да тамо отпочине и да се свјежији врати на Видов Врх. Око три сата по подне поврати се. Али шта сада виђу ? На једној ледини између црквице и куле, гдје но Турци назад неколико година своје коло гигоћаху, заметнуло се српско коло, а пјесме косовске оре се из стотине грла наше младости. Испод једног на том врхунцу стогодишњег дрвета, које својим густим гранама прекриваше до пб црквице, у хладу, гдје но Турци прекрштеннх ногу сркаху каву, разговарајући се, како ће Србину доскочити и неправду му починити, ту, на једној литици прекрстио „српски деда" своје ноге, пригрлио јаворове гусле, сложио свој кријепки глас са одјецпма дивније гусала, те мађпоничком силом слика слушајућој Србадпји велики дух Лазарев, неописиво јунаштво Милошево, силно пожртвовање косовских бориоца — приказујући пак „косовску дјевојку", како долази да из мртвих воскресне Орловића, ка' оно бож-опрости — Спаситељ кад дође да Лазара из мртвих воскресне. Око гуслара бијаше мноштво народа, који га најпомљивије слушаше. Ја га пак оставпх, а приступих другој хрпи, коју већином сачињаваху дјечацп. Један између њих гласно, без гусала, из „пјесмарице", коју је баш за ту сврху даровао ученицима Високопреосвештени Госп. Епископ Боко-котарски Герасим, пјеваше пјесме о боју на Косову. Оставих и дјечаке, да их народне пјесме душевно кријепе, да поджижу у младим срцима њиховим нлам родољубља, као што то оне силно могу, а пођох даље к једној осамљеној хрпи народа, гдје бијаше неколико стараца и осредње добе људи. Ту, однекле, дочепао један њих некакову новину. Приближим се, кад, и ако смо у Херцеговини, „Српски Глас" бр. 23. од о. г. Све бијаше нијемо, кад Јован читашс „Косово" -—■ уводни чланак тог листа. Свакоме гођаше. Али кад Јован дође читањем да каже, како гос. Руварац доказује, да Милош не бјеше зет Лазарев као да врелом водом опари слушаоце. Онда ће