Дабро-босански Источник

Бр 15

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 249

један, старац по годннама, а младић по ногама, који- помљиво слушаше, одбијајући густе димове из своје луле, Јовану: „ћут, . . . лажеш ! . . . то није истина!" и још нешто неразумл,иво ирогунђа; а виђаше се чисто, да му је сад жао, што је Јована замолио, да му чита „војете". Старац ћаше да оде, и по што је учинио неколико ијетких корака, поврати се, опет сједе и рече: „Ану још читај ! . . . има ли још што ? . . дако не узлаже напријед —• дану, има ли што о Вуку"? „Слушај, стрико Иешо, и не 'једп се истина је ово" — надода Јован. те прослиједи читањем. Кад стрико Пешо разумије, да Вук нијо онолико црн у „војетама", колико у народним пјеснама, обли му лице јаросно црвенило, опсова и читаоца, те побјеже, говорећи себи, ал' гласно: „давно сам ја рек'о, да те несретне војете вазда лажу" ! Овдје ми стрико Пешо показа — чега ради ово и забил.ежих — како наш сел>ак држи као еванђелску нстину оно, што га гусле научише, и да бн му противно тому мучно могао ико да ишчупа из главе. Увидио сам пак, којом је јакошћу дух народне пјесне продр'о у душу на-

шега стрика Неше, и какво је узгојно срество народна пјесна код нашег сељака, који једино по њој своје претке познава; код оног, дакле, који својим тупим длијетом издуби трешњев топ, од чијега дима турски је полумјесец на Видову Врху давно потавнпо. Забава је трајала до мркле ноћи, док се народ на јата не поче разилазити пјевајући и веселећи се. Тако се код нас прослави петстогодишњица косовска и пјевањем п весел>ем. Истина, дан је то дубоких наших уздисаја, али ко ће да забрани нашој младости, да тог, и ако тужног дана, не пропоји ? Ја јој баш то никако и не примјећујем, јер јој садашњост не да, да оплакује прошлост ; јер је иза дуге мрачне ноћи осванула јасна зора, која Србину већ не да, да плаче ; његово се је небо, које бијаше облаком прекривено, из кога град туцијаше, разведрило, те сунце јаче огријева српски крш, по сто пута властптом крвљу умивен; зарашћују се на ирегау косовске ране; очи му зрију бољу будућност, која му не да, да уздише, већ нагони, да и гуслама и пјесном кади свети пепео костију јунака „за к'к^у Христоку и ско{ отЕчестко погикши^ коек г к на краин косокскои". Анд. Лазаревић.

Допис.

Вареш, 16. јуна 1889. Овогодпшњи Видов-дан је за нас Варешане двострукога значаја: петсто-годншња успомена косовопољске бптке, и освећење црквеног темеља. Жао нам је што због неких општинских околности не могосмо још за времена прско овог цијењеног листа позватн црквенс општине на ову нашу евечаност, па молимо свакога, да нам то опрости. А сад, да пређемо на описивање: како се код нас провела тужна успомена а уједно и радостан дан освећења темељног црквеног камена. У очи Видов-дана стигао је у Вареш овлаштени замјеник Шеговог Високопреосвештенства Господина Митрополита високопречасни протојереј Петар Петровић консисторијални савјетник, дочекан почастима какве доликују замје-

нику Митрополита и члану високопречасне конеисторије. На жељезничкој станици Подлугови, дочекао је г. протојереја један члан општине п неколнко грађана Варешана с одређеним колима, а надомак Вареша неколицина најугледннјих Варешана и околнпх се.кана на коњма, те га допратише до одређеног му стана у Варешу. Путем га је поздрављао нскупљени народ, одавајућн пошту својему врломе Архипастиру у лицу ГБегова замјеника. По кратком одмору посјетише пречасног протојереја г. г. котарски предстојник височкч Неумајер са управитељем испоставе у Нарешу Тодором Фришом. Све српске куће окитише се царским заставама и српским тробојницама; варош се обуче у свечано рухо, а народ пз околнијех села