Дабро-босански Источник

Бр 15

Само немајке, кукавице, потркуше туже ее на терет око дјетета; само таке говоре: „Камо срећа да их немам." ГГомислите на сласт иза порођаја иза „с муком рођења" па ћете одмах имати пред очима корист од добро однегованог и васпитаног ђетета. „Даме" то нс мисле. Јест истина, оне то не мисле, па опет слатко живе; али таке даме нијс.су мајке, нити могу бити м.чјке ако хоће да буду даме на свом мјесту. Матере које желе, да се погоеподе и да што чепгће обилазе „ушниране" јавна мјеста и тамо што боље заступају ,.красни спол", немају у српу чиете материнске љубави, а тнме ће учннити да им се нада у своју ,,храну" изјалови. Оваке мајке зндају слаб тсмељ. На темељу њиховом руком изиданом не зида се ни хришћанин, ни Србин, ни човјек; на таком темељу изидану зграду најмаљи земл.отрес поруши. За ово имамо прпмјера доста. — Мајко! да знага, како те људи радо гледају кра} колијевке чеда свога, неби се од ње одмицала. Сви ти кажу: ти си узрок срећи и несрећи чеда свог. Зато не иди, мајко, за о н и ј е м које се хоће да господе и да парадирају у „лијепим друштвима"; него налази сласт п уживањс покрај чеда свога. На тај ћеш начин учннпти срећу дому своме, привућ себи укућанесвоје, а што је најглавније, на тај ћеш начин доказати мужу своме, да га пијес.и преварнла, да му се нијеси пред олтаром пред Богом заклела ! — Буди, мајко, л.убав ; права чиста љубав. Буди љубав онакова, какову ти је Бог у срце усадио са првијем чедом. Не пзбацуј је, Српкнњо, пз срца до гроба, јер тиме доказујеш своме мужу чисту оданост према њему. Покажи, Српкињо, оцу свога чеда да си : „Сузама га окупала, „А сушила пољубцима, „Повнјала загрљајем, „А шикала на грудима." — Десна рука мајци у његовању и чувању дјстета јесте отац, а мало мање и остала чел.ад, пзмеђу којих највише дјевојке гдје их има. Заиста нема већег добротвора иза матере за дијете од оца. Управо рећи, то су два нераздвојна раденика око дјетета. Одмах ће се виђет које дијете јсдног од овог нема. Не зна се, које је горе изгубити, и ако се вели: „боље је без оца но без мајке." — Прави отац, пошље свога тешкога рада ван куће, највеће уживање

Стр. 237

налази у кругу „својих милих и драгих" своје жене н своје ђеце. Прави отац проводи своје слободне часове поучавајући своју ђечицу, а не уз чашу и карте; прави се отац мора стиђети који чини по ћефу а не по дужности онога, који је сретан да му се може рећи: „бабо!" Неоце, које ваља клети, треба и опоменут да нијесу на правом путу, ако мисле да су дјеца брига материна а нс и очнна. Треба их опоменут да заједница и л.убав оца и матере похвално упливише на пород, на душу њихова порода, тс се из њихове заједнице науче заједничком животу, те се из њихове љубавн науче чисто љубити и Бога н њих и свакога. Сви савјети, све пријетње, све батине не наћерују љубав у срце ако се то добрим примјером у срцу дјечињем не пробуде. — Ни браћа као ни остали сродници не треба да избјегавају помоћи матери око дјечнце — око његовања. Особито помоћ кћерп, које и јесу праве „дадиље" млађе браће и сестара, од велике је потребе за његовање дјеце. Нек се браћа и сестре у српскоме дому сјете оне народне пјесме која почиње овако: „двије сеје брата не имале, па га вију од бијеле свпле" па нек не проводе своје часове у беепослицама доћерујући се .,по моди". ГБпхова помоћ треба, њпхов примјер треба; којпм треба да покажу својој млађој браћи н сестрама, како треба почитоватп, љубити и слушати родитеље и све старије. У оном је дому благослов божији гдје се старији слушају, а мдађи поучавају и слажу. „Слога је од Бога". — Сјетимо се сви оних народних ријечи : „ТПта чине дјеца — што виде од оца." — „Каква мајка — така ћерка." Сјетимо се, па да се не стидимо дјеце! — ТБегује се дијете у роднтељској кући, па ту се и васпитава. Ту оно почиње. На том, домаћем, васпитавању зида се школско васпитање, које пде учећи. На дому дијете добнјс добре или хрђавс навпке, ту добије прва знања — истнннта или лажна — о Богу, прнроди и друштву; ту му се усади воља за р а д или н е р а д — ту почиње, пграјући се, нешто и само радити. У свему овоме оно се угледа на своје роднтељс и остале домаћс. Први даклс, учитељ дјетету јест породица а прва школа — дом. На матери лежи највиша одговорност. Она највише ради; — за њу јс дијете највише привезано. \ Д.-Б. ИСТОЧНИК