Дабро-босански Источник

Срт. 266

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 16

Сједнице се обично почињу у 9 или у 10 сати прије подне, па говор и дебата траје како кад. У нас обично прође 1 сат по подне, а буде и до 2 и више. Нарочптом молитвом рад се заврши, и разилазп се сваки на своју страну, очекујући и опет радосно позив за другу свештеничку сједницу. Ми овдашњи отпочињемо сједнички рад стојећп, и један очита ову молитву: „Господи Исусе Христе Боже наш, прими молитву сију во оставленије грјехов рабов твојих и благослови нам свјакоје благоје намјереније, и дјело учениј наших, јеже благополучно начати и без свјакаго препјатија во славје твојеј совершити; нам же служитељем свјатаго твојего олтарја благопоспјеши, совјетованија наша исправи и во совршенпје силоју пресвјатаго Твојего Духа спјешно произвести сотвори." Прекрстив се сједамо сви за посао, кога обнчно као предходно отвори прото (или другп који) са неколико ријечи, и тада се узпмају у претрес редом стављене тачке на листу, који је као пословник тога дана постав.кен на сто. Наредбс Високопреч. КонзисториЈе усвајају се без ријечи, само се обавијести сваки потање шта јс н како се око тога радити има. па да се

тачно у дјело приведе. Остала питања, предлози и т. д. дају се на рјешавања и гласања, при чему сваки свештеник редом идући, даје свој глас и мишљење, и по окончаном, већ се види, је ли тај предлог уважен са већином гласова. Кад се сва питања на реду стављена претресу, обично дођу на ред тужитељи — брачни спорови или друго што, што се има позватим пре^ сједницу предочити. Ако је вшпе особа позвано, собе су наше тијесне, те се то обично пред кућом протином у авлији обави. Послије свршена рада, обично се очнта или отпјева овај Тропар глас 4. „Благодарни сушче и нсдостојни раби твоји Господн, от твојпх великих благодјејаниј на нас бивших, славјашче тја хвалим, благословим, благодарим, појем и величајем твоје благоутробије н рабски љубовију вопијем ти: благодјетел,у Спасе наш слава тебје". или овај глас 3. „Богородице христпјаном помошчннце, твоје предстателство стјажавше раби твоји благодарно тебје вопијсм: радујсја Прсчнстаја Богородице Дјево, и от свјех нас бјед твојнми молнтвами всегда избави, једина вскорје предстатслетвујушчаја". Одговор на одговор г. јереју Гаврнлу Бољарпћу вјероучнтељу на гимназнјп у Сарајеву.

Кад сам у 7. броју овога поштованог листа написао оно неколико ријечи односно служења свештеннчког са Архијерејем у цркви, мислио сам само на то, да вас пречасни оче, упозорим и пострекнем, да пространије и опширнпје опишете оно, о чему сте већ почели били ппсати. Но, ви не само да ми на моје питање односно на моју жсљу готово нпшта не одговор п с т е, него узесте ствар са свим другу, за коју вас ја ни најмање питао нијесам, и из које се може видити, да вп имате нешто на срцу, што вас врло мучи, па сте то хтјели овом приликом изјадати, а не знадосте, да то мене а можда ни другога — ни мало не занима. Који је „церемонијал" бољи и љепши, и који би требало измијенити и укинути: овај, по

вашим рјечпма „наш" (грчки), или онај (опет по вашим ријечима) „ваш" преко Саве, то се мене нп вас ни мало не тнче, јер нас двојпца, т. јј. ја и ви, нити што можемо у православној црквн измијенити, нити што додати нли одузети. Ја нијесам учно високих школа; нијесам свршио ни гимназију ни реалку а нскамо лн какав Факултет, али сам ипак слушао" гдје паметни н научсни људи говоре, а ваљда тако и црквсна историја вели: да смо ми Срби и у опће Славени примили православну вјеру од Грка, даклен из Дариграда, од вселенске цркве, под коју канонички потиадамо. На даље сам пречасни оче и то слушао а негдје сам и читао: да је некн кнез руски хотећи примити Христпјанство, или коју другу вјеру, слао своје посланике