Дабро-босански Источник

Стр. 338

Д.-Б. ИОТОЧНИК

Бр. 21 и 22

— веле — виде, те рекну војводи: „Немој вјенчаватп те Херцеговке, јер књиге кажу, да ће наше цркве због ње млого пострадати". Али он их не послуша, него вјенча за свога братића. 1 ) После неког времена она роди два близнаца сина. Кад су ови подрасли били су тако претјерани и ватрени. да их је народ прозвао, једног „Жеравица" а другог „Пламеница". Кад онп еасвим одрасту одбију се у ајдуке. У то вријеме удари „Херцег Стјепан" с ћесаровом војском (Под именом „Херцега Стјепана, народ овдашњи разумије, по свој ирилици, иринца Евгенија кога је можда неко звао и „Херцегом", или неког војводу његовог доба. За њега кажу овако : Да га је ћесар послао с војском на Босну, само да види, кака је сила у Турака. Те он како је унишо у Босну, нико није смио пред њега изаћи него он Босну донекле прође и оплијени, те се одма натраг врати. Тамо — вели, кад је дошао и казао како је било, ћесар нареди, те му уста заиију оловом; због тога што није шћео поручити, да дигне сву војску иа да освоји Босну.) Те кад се вратпо с војском натраг, онда пођу шњиме и ајдуци „Жеравица" и „Пламеница" ; кажу да је онда отишао и „Дели-Митар" који хајдуковао између Вареша и Возуће. Идући путсм из Возуће у Вареш, има крај пута .једна велика буква, која се зове : „Дели-Мнтрова буква". Кажу да је златнијем кашикама јео. Ти ајдуци били су мало прије тога отели од Турака некакве товаре. У тијем товарима била је нека чоха, коју они нијесу могли собом носити, а пошто су били познати са калуђерима у Озрену, даду им ту чоху. После тога кад се мало умирило, однесу калуђери ту чоху у Маглај, да од ње кроје себи Ј ) Кажу да је овај војвода саградио стару црквицу у Гостовићу. Повод томе како кажу био је овај : Једноч овај војвода, зазове млоге копаче, да му кукурузе копају на Прокоп. (8. Јула) Л>уди рекну: „Немој болан. данас је Ирокоп". Он рекне: „Нека Прокоп себи коиа, а ја ћу себи". Али тај дан удари велика поплав, те му оплави сва жита и млоге зграде му однесе. Онда он за покајање тога, смисаи да начини цркву, од јапије оних зграда што их је вода поразваљивала и донекле носила : зато, он оде те од цара извади Ферман, да направи цркву. Али у Ферману није му дато да направи цркву, како је* он хтио, нити како се цркве праве; него је казано да се мора направити само од три темеља, т. ј. да сједне стране небуде затворена. Али он смисли те нађе грбаве — у врху савјене — темеље те с тим заокружи олтар, те' начини од три темеља, затворену цркву. Народ говори да су досад на н>ој била два крова по 90 годртна а и ови сада трећи, покривен је 1824. године; те ако би тако било — грађена је 1644 године.

хаљине. Кад су тамо дошли, онда — веле да су Турци на тој чохи познали царски мур, те одма кадуђере затворили. Кад то чују калуђери у Возућој, они бринући се за њи, а бојећи се себи, пошљу неког Рајицу, који је био кнез, или као намјесник калуђерски на манастирској земљи: да разувиди шта ће бити од Озренекије калуђера. А мало прије тога догађаја кажу, да су калуђери од тога Рајице одузели једну њиву, да је они обрађују, на што је њему врло атур било. Зато он мислећи како ће се њима осветити, сад нађе згодну прилику, да им ее освети, и да их се сасвим курталише; зато кад дође из Маглаја, слаже калуђернма, рекавши им: „У ову суботу су извјешани Озренски калуђери, а у другу ће Возућкн". Кад то они чују, одмах спреме се, те обноћ побјегну. Кад су вино просули у ријеку, кажу да је три дана ријека крвава текла од вина. Кад су бјежећп по ноћи ишли, кажу да је један стари калуђер пао на неки пањ, ђе је и умро; те људи поелије кад су га нашли, донијели га и код цркве укопали. Кажу, да су каиуђери седам дана и седам ноћи ишли, и ниђи се уставилп ннјесу, док нијесу у Сријем дошли. Кад су веле, у Сријему чули,, да их је Рајица преварио, онда су седам дана све Богу се молили и Рајицу клели. .Буди и данас показују на његову Фамилију, као на однаднике. И занста су то вјечити с]еромаси, (кажу да пошље Рајице нпко у његовој Фамилији, није добро био) и најгори подлаци, те их се људи увјек чувају, да неби пред њима какву тајну говорили, јер они једва чекају да кога опањкају; зато им људи кажу : то су „Рајице". Народ говори и то, да је кров на цркви био ослабио, још док су калуђери били, и кажу да су спремали се да цркву покрију, ал' су се у томе времену разбјеглн, а црква је остала непокривена. Кажу да су то људи казивали још и прије док се садашња црква није почела оправљати, и збиља кад су раскопали зидине црквене нађу у женској препрати једну велику камару лучеве даске, која је мало с крајева отрула а унутра је сва цијела била. Црква дакле пошто је остала без крова, морала се итро срушитп. Кажу, неки Мишо Педраг, (кога унуци још живе) да је чувајући крмке видио кад се кубе црквено срушило; што нагађајући по времену у ком је он живио, било је