Дабро-босански Источник

Стр. 344

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 21 и 22

чујасмо брујање звона, јер таман једно престало а друго већ предузело. Да је Бог дао лијеп дан како би дивно било виђет вриједну Србадију по пољу као пчелице по цвијећу ; но Фала Богу, мјесто тога, ми угледасмо по околним брдима снијег. На десетак минути угледасмо манастир а и они нас угледаше, те и поздравише звонењем звона и пуцањем из „малих топчића" те се разлијегаше од брда до брда. — Причекани и угошћени, како ту вече, тако и сјутри дан бијасмо како је само могло бити, а то све слузки на част господину игуману ХристиФору. Манастпр је доста стар, али вриједне ручице и мудро настојање око њега и његовог имања чини га напредним те оне г-таре зграде нијесу не угодне не само за виђет но и за живљет. Сама црква под пећину је унешена. те јој се само једна страна види, изнутра лијепо украшена и уређена, те је милина у њој служити ; зато сам баш зкелио да се том приликом и служи. Но то би и без моје жеље, јер Високо преосвећени прегледавши манастир обрну сеиигуману рече: „хвала синко на труду и раду око манастира, а сјутра ћемо ако Бог да служити и Богу се помолити за срећу и живот братије, титора и приложника ове свете обитељи и читавог српског рода". — И ако је био сјутра раднп дан опет бијаше лијеп број народа на служби — а што не бјеше више томе се не треба чудити, јер у овом добу ако не унесеш у суво који залогиј, онда ће се гледат куд сунце излази. У четвртак 7. Септсмбра рано се кренусмо опростивши се са манастиром Завалом, који баш заслужује то име, јер јо баш заваљен у једној страни под пећину. Јутарње сунце лијепо нас праћаше по сред поља Попова кога пребродисмо за 1 !/ 2 сат и примисмо се пута за у Љубиње. Вриједни г- игуман, као на граници монастирске парокије, бијаше на зеленом столу, кога је природа прострла, поставио лијепа овнујскога меса са чутуром црвенике вина, те ја за часак заборавих оне бабине ријечи: „она око четвртка, оба остала мртва, а и понеђељак грдније рана допао" — те се приФатих. Како је било лијепо виђет сиједог старца међу својом ђецом, међу својим народом, који се бијаше слегао из села да га причека и угости.

Оставивши Попово поље здрави и вееели Преосвећени вапријед на претилу ђогату, а ми у пратњи, упутисмо се уз брда и долине пробијеним и уским путем, пут Лзубиња. — Љубиње је одређено за бављење у петак и еуботу до подне а затпм пут Стоца. Но ми ћемо заједно до Љубиња, а одатлен: „збогом остај !" — Кад се оборило нпз, шумицом обрасла, брдашца и управо рећи нестрпељиво чекали да угледамо ,Бубиње — чу се јак топот и пјеванија, а кад тамо, за часак, лијеп одред господе љубињана на коњима долазе у сусрет своме Архипастиру. Међу сретаоцнма паде у очи господин градоначелник љубињски, наш брат и мухамеданац, као и г. котарски нредстојник. Да помињсм овђе браћу свештенике и угледне љубињане није ни нужда, јер се и према томе зна да су раденици и покретачи таког лијепог еусрета. Како дочек тако и сусрет бијаше према броју народа у најљепшем реду. Особито се допало: дочек под славолуком од стране народа и пред црквом од стране свештенства. Говор једног младића испред народа и пречасног господина Саве Симић надзиратеља били су дирљиви, на чему се Преосвећени срдачно захвалио и у цркву ступио и Богу се помолио. На вечер тога дана: угодно приређена вечера, као и освјетљење цркве испало је на опће допадање, те смо се рахат и весели разишли на ноћиште у гостољубивих Срба Љубињана. СјутгЈИ дан на малу Госпојину, божествена литургија и литија обдржана је у своје вријеме а иза тога враћене су визите свима. Браћа .Бубињани, не само они који су имали своја крсна имена, на дан мале Госпоине но, и на дан Јоакима и Ане, хитили су да што боље и угодније дочекају и угосте свога Архипастира. Е, браћо моја, овђен је не само уљудно но и право поменути гостољубље наше браће мухамеданаца у Љубању. Сви првљенци у мјесту вјере мухамедове први иохиташе и нашем Архипастиру као своме домородцу изјавише : „добродошао!; а ти си што и м и, јер си син о в иј е кршева, те смо сви заједно ђе се ради