Дабро-босански Источник

Бр. 21 и 22

Д.-Е. ИСТОЧНИК

Стр. 331

катедара са свијем боље устројене школе за кандидате пастирског звања, и много већи број клирика, који се спремаху за свештеничку сдужбу. При овијем школама била је заступана сва богословска наука; а да та наука није би.ла површна, већ темељна и у сваком погледу потпуна, јамчи нам с једне стране знање п припозната способност и ревност односнијех учитеља, а с друге стране јамчи нам постигнуто и с временом објелодан>ено знан>е и наука ондашњијех ученика као : Јована Златоуста, Василија Великог, Григорпја Ниског и још другијех, који су сви — по свршенијем на страни свјетскијем наукама — образовали се у богословскијем наукама и знању при назначенијем шко.дама, те се по овијем и њиховијем учпте.кпма мора претпоставити и судити, да се на сваки начин у тијем ново-основанијем школама за изображење црквеног кдира захтјевала, ширила и предавада дубока и темељна богословска наука, и да се у исто вријеме захтијепало и претходно савршено познавање другијех наука. По причању историје, примио се у овоме вијеку сана епископског св. Амвј ^ о сије Медјолански, који није за то претходно спремл.ен био, па кад је видио, да без богословскога знања не може савјесно одговорити својој служби, не само, да се сам по себи одао изучавању свијех нужнијех му у том погледу наука, него је шта више, призвао себи презвивера Симплицијана, да га поучи и настави у свему, што је за свештеничко звање нужно. За тијем се сам предао достојном и нравом спремању будућијех цркнеипјех пастира, и у књизи својој „о дужностима свештенослужитеља" развио је науку, какав треба да буде пастир цркве у практичноме жпвоту, које дужности од њега захтијева црква, и шта у опште треба да зна, да може ва-

л>ано и тачно одговорити својијем дужностима, као пастир и руководител> другијех к вјечном спасењу. (В. Пјевницки „Свјаштеник"). Осим св. Амвросије Медјоланског истицали су и други св. оци потребу науке и знања код црквенијех пастира. Тако св. Григорије Богослов у побијању нечијих доказа, као да би довол>но било за свештеника, кад би само благочестив био, наводи, да осим душевног лпјечења пада на пастире цркве и дужност учити друге, а да може учпти друге, то му је сасвијем нужна за то дуга предходна спрема, учење и наука. — „Ако други ко —- говори он •— ступа у то звање с дрскошћу, и мишл>ења је да је исто звање приступачно свакоме уму, ја се дивим велеум.љу, да не речем малоумл>у, таквог човјека. Са своје стране ја очитујем, да у дјелу илп звању, које захтијева да даје — свакоме храну на оброк (Дук XII., 24.) — поуку, п да води промишл>ено управу нашијех догмата, иште се не прости и не мали дух. — Пјзимити на себе труд учити друге, док није сам себе у довол>ној мјерп научио . . . . по моме мишљењу својствено је само л>удима скроз неразумним и дрским — неразумнијем, ако они не оејекају своје незнање — дрскијем, ако оејећајући га одважују се па дјело". (Твор. св. отаца. Том. I. стр. 21—48. по В. Пјевницком „ Св ј аштени к " ). Толико о томе предмету св. Глигорије Богослов ; а како међу тијем о потреби те пртходие науковне спреме црквенијех пастира мисли, осјећа, раоуђује н доказује св. Јован Златоуст, види се из његовијех књига „о свештенству" и пз другпјех његовијех бееједа о разним посланицама и апостолским дјелима. — У том погледу скоро исто, као и св. Јован Златоуст, наводи и говори и св. Григо-