Дабро-босански Источник

Стр. 332

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 21 и 22

рије Двојеслов у своме спису „Пастирско правило" П.ЛИ књизи „0 пастирској служби", пак и још много другијех св. отаца придружују се свп један другоме, и сагласнп су сви у томе, да је за пастире цркве нужно знање, да могу тачно и ревносно испуњавати своје пастирске дужности. Узмемо .ли у обзир практични рад једнога свештеника, тад ће нам се још јаче истакнути потреба, да тај свештеник буде чим је више могуће научан и изображен; особито пак, ако обратимо пажњу на свјетску просвјету, која је достигнута у нашем вијеку, а и на то, да је хрићанска вјера постала у новије доба предметом, о коме се радо баве и позвани н непозвани. По дужности свога звања, свештеник има да приноси бескрвну жртву на светом о.лтару. Љему, т. ј. свештенику, урученп су кључеви небеског царства, и по опоме: што свежете ни земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи, биће раздријешено на небу (Мат. ХУП1., 18), ваља да веже и дријеши род људски од гријеха и порока. Будући је свештенпк со земљи и видјело свијету (Мат. V., 13—14.), то он мора да управља вјером, добродјетелима и свим жпвотом вјернијех; да разгони таму незнања, невјерство, и сва друга опака начела; да је тумач закона, чувар реда, извјеститељ предања, — учител. и пророк народни. По својству звања, и сходно дужностима својима, а с обзиром на општу поквареност, која влада у свијету, колико са лажнијех наука, које се сваки дан шире то више но свијету, толико и са моралне распуштености: свештеник је приморан да згоднијем цитатима из св. писма, вјернијем податцима из исторпје хришћанске цркве, списима св. отаца, п привађањем

основнпјех начела вјере н морала, побија лажно и пакосно учење безбожника, који опадају и омаловажавају Исуса Христа, началпика вјере и морала; а тијем и само свештенство, које шљедује п зас.тупа она Христова најсветија наче.ла. — Да.ве, од свештеника се иште, да кроти и савлађује људске страсти, да се одупире евима угодностима и славама овога свпјета, истичући и преузносећи угодностп и славе небесног царства; да буде утјеха удовицама и сиротињи, вјеран друг немоћнима, помоћннк страдалнпцпма и печалнима, задовољство болнима, разговор и нада иа смрти. У опште пак говорећп, свештенпк -је позван да живи у свијету, односно међу људима, али да се не служи свијетом и људима ради своје користи, већ да својијем радом, знањем и науком буде користан свијету и људима, пазећи у исто вријеме на свој углед и узвишено звање. Све ове дужности, пак и многе друге нодобне овијем, упућују саме по себи на велику предосторожност и пажњу сваког онога, који се одаје избору службе свештеничког звања, а тијем и на свестрани испит, да ли има за то звање и за тако тешку и важну службу довољно научне спреме, —нужногзнања; далимује разум, слобода, искуство, воља и најпослије нарав тако развпјена и чврста, да би могао с науком и звањем својпјем упућиватп другога на прави пут, те уразумити неразумног, научити незналицу и т. д. ; јер у противноме случају свештеник би био прости слпјепац, који слијепце води, а по искуству и ријечима из св. писма зна се: да слијепац слијепца ако води, оба ће у јаму пасти (Мат. XV, 14). Пз свех^а овога што смо досад овдје привели, очито слиједи, да је пастиру цркве непоходно, да ум његов буде про-