Дабро-босански Источник

Св. 1

Стр. 15

читост релиђије, и то: релиђија је свеопш т а, јер има основ у оиштој свима људима ирироди човјечијој ;аразличита је, јер општа свима људима природа човјечија јавља се у разним степенима наравственог образовања, и подвржена је упливу разних спољних околности. б) Кад у самом човјеку не би било расположења н побуђења релиђији, то како би га могао он при свима иревратпма, при свима неприликама како унутрашњима тако и спољашњима сачувати кроз сва времена ? Како би могао доћи до такве крајње нужде у њој, да би боље завољео каквугођ пропадљиву ствар штовати за Бога, него бити без Бога? И тако обратимо се природи човјека ! Посматрајући човјека са стране наравствене налазимо ми у њему три главне способности: 1. способност познања, која тежи за истином; 2. способност тежње или жеље, која тежи за светошћу или наравственошћу, и В. способност осјећања, која тежи за срећом:, блаженством. Ове три способности духовне природе човјека, које су својствене и просвјећењу и непросвјећењу, изражавају потребу релиђије, и воде к. њој. 1 ) 1. Релиђија је потреба способности познања, или разуиа. Разум по својој природи тежи за проналаском познања о разним предметима; но чим се ми можемо увјерити о правилности оних познања, која ми пронађемо, о сагласности њиховој с предметима, које упознавамо, ако нема вишег начела нашег поуздања, ако нема вјере у Бога ? Тада само могу ја вјеровати мому уму и мојим чувствама, када вјерујем, да су она мени од Бога, истинитог суштаства дана! Без такве вјере скептицизам је неизбјежан ! Таква вјера је онај крајеуголни камен, на ком се темељити морају сва човјечија познања. Без релиђије све је за човјека сакривена тајна, и човјек је у мраку. 2. Релиђија је потреба способности жељења (тежње). Сваки човјек осјећа у себи природни закон — тежњу за добром и одвраћање од зла. Без релиђије закон тај остаје безимена пропис, Ј ) По науци Платона истинито, добро и лијепо принадлежи суштаственим благама нашега духа, и он настоји да облада њима као неким изгубљеним нашљедством. Ова урођена чувства истинитог, доброг и лијеиог, која се показују у сваком човјеку, само у разном степену, при открићу истине, при погледу на лијепо, при представи истино-благороднога и добродјетелнога поступка, састављају благородство човјека, а продужују се и тада, кад се наш чулни покров клони своме паду.

који нема обвезне силе. Једина само релпђија чини га јасним, показивајући на његов почетак, живим и корисним, показивајућн на његову цијељ. 3. Потреба среЋе, или тежња за блаженством јест такођер потреба релиђије, јер треба такво суштаство, које би човјека путем истине и добродјетељи привело к истинитим и правим насладама: Чулне насладе не само удовољавају нашој тежњи за блаженством, него још, пошто нису освештале релиђијом, постају отров за душу и тијело. И тако у ове три способности човјечије природе отк^зива се потреба релиђије. То се може и краће изразити: човјек по природи тежи за истином, светошћу и блаженством — дакле тежи к Богу; јер је Бог извор истине, светости и блаженства. Без Бога нема истине, нема светости, нема хармоније међу светошћу и блаженством. Неопходни услови, или, тако рећи, саставни дјелови те природне релиђије, која се закључује у природи човјека, јесу ови : 1. Појам о Богу, као творцу свијета, и првоблтној истини, као о законодовцу и највишој светости, и напосљетку као о праведном судији и врховном благу. 2. Иојам о човјеку, као суштаству разумном — слободном с тога, јер без слободенема релиђије. 3. Појам о будућем животу, гдје ће тежњи за истином, светошћу и блаженством, која се овђе на земљи не да постићи, бити удовољено. 1 ) На такав начин три главна догмата састављају природну релиђију : 1. Има Бог — извор истине, светости и блаженства. 2. Човјек је суштаство разумно —слободно, које од природе тежи за истином, светошћу и блаженством — па дакле (суштаство) Богу подобно. 3. Има будући живот, гдје ће тежња за истином, светошћу п блаженством бити- удовољена највишом истином, светошћу и блаженством. *) Из искуства се зна, да је на земл>и све само почетак; ни у чем се не оиажа потпуно савршенство; наше знање је оскудан почетак ; нвхма у њему пуноће, нема довољне јасности, вјерности и темељитости. Слаб и оскудан почетак је и добродјетељ наша; нема у њој чистоће, нема темељитости и силе, којих треба савјест наша. Ми осјећамо и сазнајемо, да се цијељ, за којом ми тежити имамо, може само у вјечности постићи. (Наставиће се.)