Дабро-босански Источник

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 31

темељ тамо наћтт, којега онп ту сваки дан поотавл.ају. ■— Кад су то зидари чу.ди, иохите тамо, п збиља нађу га стзе онаковог, како тнто су га овамо на првом мјесту поставнли би.ли, и онда на томе мјесту наставе дп.т>е посао, озттђу га и прозову по тпм .ловцима Ловнпца. Могуће је, да је то име добпо од потока „.Лотшица", који се малим слапом низ стијену руиш, и ма.ло језерце чини, јер ту су запста .тијепе тт згодне засједе на див .ћач. Унаоко.то иодижу се в^тсоке стрмените шуме, само је са југоисточне стране проспјек стрменитог впсоког стијења, куда тај поточић Довница протпче и у ријечицу Дриначу се са.тттјеиа, те би вјеројатно било, да се тај поточић који покрај манастира тече због згодних ловачких засједа .Д овница прозвао а онда гто том имену народ и манастир „Довиица" прозвао. Са југоисточне стране кроз стијене, просјечен је пут, још кад је ва.вда манастир саграђен био, на по.та и мање метра, и тијем путем ко није верању вјешт. рећи ће: „Ни у цркву ни натраг кући." Приповједају, да их је већ вигае евој живот скончало, тијем путем верући се, отиснувши се низ стијене, ни комад с комадом неби до.ве на зем.ву пао. Ну одскора поправ .Бат је тт прошириват, те сада већ није тако одвпше погпбељно. Иза стијена унаоко.то силази други пут к намастиру и тај је много нриступачнији од првога, којијем сам и ја тамо дошао, кад сам о Тројчии-дану игаао, да се Богу помолим и разгледам ту стародревност, која и дан данас стоји, испркосила свијем опасностима, које су Србину на његовом властитом огњигату нркосиле ; свједочи побожност и вјеру хришћанску п као да каже : „Погледајте ме мила унучади, ]}е су ме ванти ^едови сакривали."

Истом када сам у вечер тамо стпгао, звоии.то је било да се иде на вечерње, п сад сам се веселио да разгледам унутрагањост светога храма, п кад уннђем нигђе никога, осим једнога осијеђелог попе, који пред олтарем читатпе: „Прпдите поклонимсја." Истом тито се вечерња сврншла, било се прилично смрачило, да се већ у цркви није ни виђело и тај сумрак прекиие ми даљне проматрагве. Када је јутро освануло, пробуди ме јутарње звоно и погледам кроз прозор, који је бага прама цркви окренут, и вкдим да је диван .љетни дан. Роса попала, а из поточића, који је шумећтт зору поздравио, дизаше се сива магла. — Одмах ми на ум нане она прича о .Ловцима. Скочим са моје постеље, обучем се и по^ем да се умпјем на језерцу хладном водом, и да разгледам ту дивну котлину. Кад сам тамо догаао, опазим једну пастрму |>е се шета, по том језерцу, ва.вда чека да је с^нчанп зраци озаре, и весели се врућему .ветњему дану. Онако разгледајући онуда дивну природу, на коју би се год страну окренуо, опазио бих ђе избијају побожни хришћани низ оне врлети и скупљају се на молитву, која се истом била у цркви отпочела. Пожурим и ја уз неку врлет и стару зидину, и кад сам већ горе био, опазим у црквеној подзиди, један дебео орах баш у средини зида одрастао и угинуо, који је тако^ер свједок стародревности манастира. Измјерим дулшну иетог која износи 16 аршина а шнрина 12. Висина је од прилике до 8 аргаина без звоника, којег су у најновије вријеме пред вратима из дрвета направили. Ступови од врата су од модрикастог ј камена, по готичком стилу израфени.