Дабро-босански Источник

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 39

лосног призора, мозкемо за себе поцрсти корисне поуке. Погиедајте старину Васкрсија, који прсд нама у гробу лежи, нс бијаше ли прије неколико дана, здрав као и ми ? Зар његове за навијек затворене усне не зборише до неки дап слатке и мудре зборе? Јест свеје било, али више није! Немила смрт не хтједе да се обазрс, ако не на нас, који без овог драгог старине сад остајемо, а оно бар на његову тешко уцвиљену супругу, дјечицу, унуке и браћу, која сад без њега остају. Немила смрт не поштеђе га, не остави га да бар још коју годину уисива плод труда евојега, но поже га, као што срп пожање стаблику, као што ћемо, најпослнје, и свп пожњевени бити . . . „Авај смрти тешка ти сп, Авај смрти горка ти си !" Смрт је немилосрдна; јер она уцвијели мајку и узме јој јединца сина ; уцвијели сестру, уграбивши јој милосна брата; уцвијели вјерну л>убу, отрнгувши њену заштиту — њена војна ; па и нас не поштеђе: ујагми нам нашег доброг старину, честитог Србина и узорна хришћанина — Васкрсија. — Одиста је смрт немилосрдна! Смрт је неумитна ! Она једнаким ударцима потреса колибицу сиромаха као и дворове велп-

каша ; она сс немилостивом руком маша и царске налаче и пустињачке ћелије. Од ње нас не избавља ни младост, ни бујна снага, нп љеиота, ни умјетност, ни знање; она се не обзире на плач и кукњаву мајака, браће и еестара, нп на сиротну љубу, ни нејаку спрочад ; не гледа ко је богат, ко ли је сиромах, ко је праведан, ко ли јс грешан : једнаком косом коси све, што јој под ударац дође. Само нас од вјечите смрти, од вјечита заборава могу откупити наша добра дијели, којима лијеп и вјечитн спомен можемо заслужити, да нам спомен жпви и у познпјем потомству. Нама дакле не остаје друго, већ старатн ге да чинимо, колико нам је год више могуће, колико корист нас самијех, толико и још впше у корпст ближњег, у корист нашег милог српског народа. Заслуге пак нашег милог покојнива, ове дичне старине Ваекрсија, ми нијесмо у стању ннчим другим наградити, до ла задржати га у лијепој успомени, причајући потомству о његовој љубави и раду за нас н своје, а сад да му сви речемо: „К/кмиаА ти па/ИАТ г к! Бог да те прости; Бог да ти дадне рајско насеље у царству Своје славе! Ампн. У ПурачиЛу.

Светосавска свечаност у Сарајеву 1890 год.

Већ се навршило 700 година, како св. Савва Неманић дође на овај свијет, те и ако безбожна рука Синан-Паше спали његове свете мошти на Врачнру, опет зато његов епомен није угинуо, него према величини његовијех заслуга у цркви и школи, његово име постаје све сјајније п јача у успомени код српскога народа. На овај празник из хиљаду хиљада грла српске дјечице, ори се мпла пјесма: „Усклпкнимо с љубављу светитељу Сави", првоме архијепископу и просвјетитељу нашем. Гдје год има српске цркве и школе, у свима крајевима српства; гдје год има правог Христијанина, слави се св. Савва, слави се дан великог заштитннка школског. Ово је ваљда једини дан кад се у душама и срцама свију Срба п Српкиња, свију Српчића н Српкињица, рађају једне те исте жеље, једне те исте наде ....

Тога дана све Српство једном душом дишс ; загријевају га једне исте жеље и наде, н једну исту молитву, и у цркви и у школи шиље ве лпкому заштитнику светоме Савви, сину великога Немање, под чијим се скиптаром у срећноме часу и времену сјединише све српеке земље. . . Широм српства прослављена је по могћуству што достојније ова света успомена, а како је у пашем шехер Сарајеву просављена, описаћемо по реду: I. У овдашњој старој цркви била је свечана божествена св. служба, на којој је чинодјејствовало Његово високопреосвештенство Господин Митрополит Георгије уз судјеловање Архимандрита Веннјампна, и више свештеника. Послије службе и отпјеване пјесме св. Савви, кренула се литнја уз црквенн поздрав светитељу у дворану ерпске основне школе, гдје је освећена