Дабро-босански Источник

Стр 40

В .-Х. источник

Св 1

водпца п прел.евено кољиво (панахија). Посдијс тога стаде на узвишено мјесто учител, II. раз. г. Стево Калуђерчић, н отпоче свој спремљени говор, од прилике ове садржиие: Поштовапп зборс! „Тешко ономе свакоме човјеку, који не слуша н не поштује паметнијег, старијег и научнијег од себе; — а рђаво ће проћн сваки, који не слуша и не покорава се заповјестима и добрим савјетима својих родител.а. — Тако је то код нас поједнннх људн а исто тако је и код једног цијелог народа. — Онај народ који је поштовао, цијенио и узноено своје правке — тај народ је и постао силан у држави а првп на перу, књизи и науци. — Да јс ово истина о томе нам свједочи историја, јер данашљи најнапреднији народн: Ннјемци, Руси, Францези, Инглези и други, свагда су високо цпјенплп своје правке, па још и данас ионосе се њима, те онако и јесу и силни у држави и напредни У науци. Па и ми Срби, да нијесмо знали своје јунаке поштовати, њиховом дјелима поносити се, — у каквим смо невољама жнвили, какве ли смо патње претрпјелн — да се ннјеемо соколили тим својнјем правцима, не бп нам се данас знало нн трага ни гласа. Ал' ваљда сам Бог послао нам је учитеља народног: слијепог гуслара да гудалом преко струна превуче н аагуди. па да запјева танко гласовнто, п да нам опјсва славна дјела нашијех јунака. — И глетс луда! Мртве гусле н слаби глас слијепога старца, каква чуда почннн ? — Пет стотина годпна непрестане муке и патње претрпјесмо - гуслар нас храбрио — па ево нас н данае гдје чврсто стојимо на бранпку за лнјепо српско нме и свету вјеру православну. Гуслар нам је пјевао славну прошлост а нашн стари трудише се, да се и онн покажу достојним синовима тпх својпјех славнијех предака. — Виднте лп дакле! Знали смо цијенпти своје старе заслужне л>уде, па се с тога и одржасмо до данас. Та ево нас и данао у одабрано} кити, гдје се сабрасмо у овај свети дом, у свету ерпску школу. — Дошлп смо, да се сјетпмо највећег српског учитеља и просвјетитеља, искупили смо се да прославимо што најљепше можемо св. Саву, ерпску славу, састалн смо се у овоме дому, да му се помолимо, и напојени духом

светнтсл^евим да наставимо његово свето дјело, које нам јс у аманст оставио, а то је православна вјера, ерпска школа и лијепо српско име. Поштовани зборе ! Овдјс смо сви својп, па морам коју проговорнти и у кратко казати наше мане и недостатке. А живота ми, гријешимо и ми, јер нико није без гријеха осим једнога Бога. — II то гријешимо баш што се тиче српске школе, јер не радимо за н>у као што треба ; а пошто је св. Саво сав свој живот српској школи посветпо, то ћу и ја у главном да кажем његов рад — и онда до нас стоји, да пођемо његовијем трагом. Св. Саво је био први српски учител, и владика. А брат му је био први срнски краљ. — Брат му Стеван првовјенчани, трудио се да уједнни српску државу, која је у оно доба била раскомадана на мале државице, — мучно се да од њпх створи једну јаку српску краљевину ; и Бог га благослови те Стеван уједини раскомадане српске земље и први се вјенча првом српском краљсвском круном, а круннса га баш еам брат му св. Саво. — Док је краљ Стеван тако на једној страни држави српској добар темељ полагао, дотле је св. Саво на другој етрани сасвим у другом правцу радио. — Подизао јс на све стране цркве а поред њих српске школе, у којима се српчад учила: да бране и чувају српскн језпк и обпчаје, приповједала им се српска прошлост, а то је српска нсторија, челичилн су се у тим школама, да гину за свето православље, за крст часни н слободу златну; и та српека школа у којој ]е владао српски дух, у којој се узноспли српски јунаци : бп онај темељ српства, на којем се све до данас одржасмо. — Српска школа, коју је св. Саво основао, ностаде камен, на коме се до данас станисмо; јер српска држава јс истина послије св. Саве процвјетала п дошла до највеће славе, али јс на тужном Косову сасвим и пропала, и нестало би нас, да не би српске школе и учитеља ? који су нас храбрнли и соколили и српским духом напајалп. — Школа и пјесма нас јо одржала, ■— њима хвала, — а ту српску школу основао је св. Саво. То је дакле аманет кога нам је он оставио, и ми треба да се трудимо да је н у најкритичнијем времену одржнмо. —■ Наши стари, Бог да их прости, подигоше ову школу, и предадоше је нама у аманет, н Бога ми, да је онп не сазидаше, мучно бн је ми