Дабро-босански Источник

Св. 2

Стр. 59

епископи код онога народа, за кога ~Ке тај нови етшскоп бити и избор мора бити обављен у лрисусшву народа који добро иовнаје жнвот ирецложеног и иознаје тсосшупке свију и свакога. Ј ) Цар Јустинијан је наредио, да бирају епископа свештеници и знатнији грађани дотичнога града или епархије. 2 ) ГГо гласу 4. правила првог васел>енског сабора и 1 ( Ј. правила антијохијског сабора. енископ је имао бити биран од сабора енископа цијеле митрополије, а посвећен и утврђен у граду, гдје ће да буде епископ. Ова је каноничка наредба одржала побједу; али је имала доста борбе са народом, којн је кадгод и снлом шћео да врши своје право. II владаоци су играли веома разну улогу при избору епископа. На за*) Тум. ХеФелово и Милашево на 4. ирвог вас. сабора. — Зонара у тум. 1. ан. лравила прича, како је у стара времена народ бирао своје архијереје дизањем руку у вишак и бројањем истих. 3 ) Нов. 1*23. зак. Јуст. нати. 3., о еписконима.

паду је участвовао народ у пзбору епископа све до 12. вијека; а с' ночетком истога изгубио је то право и народ, и свештенство, и владичански сабор, јер је Напа све узео насе. Ј ) — Данас се обавља избор епископа у архијерејском синоду дотичне митрополије, гдје треба да оллучује веЛина гласова. Обично се предлажу владаоцу 3 кандидата. Који буде потврђен, тај иред самијем рукоположењем говори символ вјере православне и клетвом обећава, да ће чувати у свој цјелини и чистоти догмате и предаља православне цркве. Рукоположење обавља митрополит са подручним епископима. 3 ) ГГо рукоположењу издаје митрополит новом епис копу дпплому, с којом нолази епископ у своју епархију и која га утврђује на његовом мјесту. 3 ) А ) НеГе1е : СопеШеп^ебсћЈсМе, 2. изд. св. 1. стр. 386. 2 ) 1. вас саб. пр. 4., ср. ан. пр. 1. а ) VII. Вас. саб. пр. 3. (Наставиће се)

0 релпђији (вјерп). (Наетавак ) Глава 2. 0 нетачности природне релиђије.

Природна реЛиђија у правом стању рода човјечијега је нетачна, то јест, род човјечији, остављен самом себи, не може без вишега руководства и помоћи достигнути високога свога опредјељења — истпне, светостн и блаженства. Нетачност нриродне релиђије открива се 1) из историје и 2) из природе човјечије. 1) Обраћајући се к историји, ми ћемо наше истраживање ограничнти на релиђију најизображенијих народа, каковп зу у древности били Грци и Римљани. Историја нам показује, да су се ти народи, који су се хвалили са иросвјетом, у релиђиозном обзиру налазили у дубоком мраку незнабоштва. А). Символ њихове вјере (ако је могуће употребити такав израз) садржи у себи: а). Вјеру у једнога врховнога и народнога Бога, ком су подчињени многи богови и богиње разлнчних, често срамнпх и порочннх свотстава,

које су у непристојнима, ум и срце вређајућнма статуама представљали. б). Вјеру у елизијум и ад, гђе није било никакве нравствене наплате, но само чувствено (чулно) стање. Б). Што се тиче практичнога дијела њихове релиђпје, то у њој није моћи наћи ннкаква трага ч.1сте наравствености, никаквих одношаја к унутрашњем, духовном животу, никаквих правила, која би побудила побожну љубав к Богу и дјелујућу л>убав к људима; управо она се је састојала једнно само у церемонијама п робском богопоштовању. Било је закона, вели Шварц, којима се заповједало одаватн поштовање боговима разним пороцима, (бахусу — пијанством, венери безстидством), чинити груби хероизам, гонити непријатеље, подметати дјецу, мрзити бједне ; но није било закона, који би заповједали : љубити Бога и л.уде.